Ime Anis Kosovac ovih dana izašlo je iz anonimnosti zahvaljujući jednom malom spomeniku, ali velikom delu. Godinama je ovaj 47-ogodišnji Konjičanin sakupljao novac kako bi ovekovečio sećanje na u ratu ubijene dečake Petra i Pavla Golubovića.
Dečake i njihove roditelje, šestorica pripadnika Specijalne policije iz sastava Interventnog voda Stanice javne bezbednosti Konjic odvela se iz stana i streljala u julu 1992. Petar je preživeo prvo streljanje, a drugo ne. Uspeo je da se izvuče, ali su ga stražari na punktu ponovo predali zločincima.
Krajem jula ove godine, došlo je vreme kada je Anisov višegodišnji san pretvoren u stvarnost. Na ulazu u jedno staro pravoslavno groblje u Konjicu, na kojem nisu ukopani Petar i Pavle, ali u čijoj blizini Kosovac stanuje, osvanula je ploča sa ilustracijom dva dečaka leđima okrenuta i natpisom:
“Kapiju u spomen na Golubović Petra 7 god. i Pavla 5. godina podigao, Anis Kosovac.”
Pored spomen-ploče je nova kapija. I ona je podignuta zahvaljući Anisu. Pravoslavno groblje iza njenih leđa bilo bi zapušteno, da ga Anis svakodnevno ne kosi i održava. O sebi govori nerado, pa je naš neformalni razgovor potrajao mnogo duže negoli ispovest pred kamerama. Ipak, naposletku je otkrio svoje motive:
“Nije to veliki čin”, rekao je kratko.
“To je davno odlučeno, samo se čekalo da to opština uradi, a pošto opština neće, onda sam uradio ja. Tu mi je kuća. Isto tako ni sarajevska opština nije napravila spomenik Bošku i Admiri i neće nikad ni napraviti, kao što Trebinje nije napravilo Srđanu i onda moraju građani…”.
Pitali smo sagovornika da li nam se čini da u njegovom glasu, ipak, ima gorčine.
“Nisam ljut, kad bude himna BiH, Boško i Admira, onda neće biti gorčine. Pošto nemamo himnu, ni tekst, neka bude Boško i Admira, kud ćeš lepše…”, kaže on.
A mesto večnog počinka ubijene porodice Golubović posetili smo u društvu Luke Ivaniševića, njhovog poznanika.
“Svaka inicijativa koja govori protiv zla je dobra, bez obzira gde je podignuta. I ovaj spomenik govori o tome šta su radili neljudi, koji su uništavali celu porodicu, ubijali decu, ni krivu ni dužnu… Svaka inicijativa koja podseća da su ljudi činili zlo, a bilo je zla, moramo priznati, treba da se pozdravi…da se upozore mlađe generacije da smo mi ljudi iz tog doba bili loši, a neka oni budu bolji”, kaže Ivanišević.
A da je ključ u zdravoj kulturi sećanja, podseća i konjički paroh, Milan Bužanin.
“Kultura sećanja je putokaz da više te stvari ne mogu i ne smeju da nam se dogode. Taj događaj nas upozorava kakve strahote se dešavaju kada ljudi izgube razum i osećaj sa realnošću i kada uzmu ljudi koji nisu sposobni da vladaju, vlast u svoje ruke.”
A strahota stradanja porodice Golubović postaće deo kolektivnog sećanja Konjičana, upravo zahvaljući maloj ploči, ali velikom delu jednog čoveka.
(dijaspora.news/N1info.com)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.