Majka je Englezu rekla da će ga u Srbiji živog pojesti: Ipak je došao, a Siniša, Jovana i Stefan su mu spremili ručak koji nikad neće zaboraviti (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Neobična klapa od troje Šumadinaca uspeva da Srbiju predstavi strancima tako da se oni iznova vraćaju, kući polaze u suzama, kupuju imanja u našoj zemlji, doživljavaju šta ne pamte decenijama. Ljubiša, Jovana i Stefan organizuju jahačke ture u centralnoj Srbiji, stranci spavaju i jedu u srpskim kućama, ali i obilaze crkve i uče o našoj istoriji.

– Dolaze nam ljubitelji prirode, a neki Srbiju biraju avanturistički, misleći da je ovde možda i opasno boraviti. A onda im srušimo sve stereotipe što se tiče ljudi i ponudimo u prirodi više nego što su i sanjali – kaže Ljubiša Simović iz Gornjeg Milanovca, najstariji od troje organizatora, odbijajući da kaže da je vođa ove klape.

Jahačke ture, odnosno trejlovi, uglavnom traju oko sedmice, a za šest dana gosti pređu na konjima od 200 do 250 kilometara po centralnoj Srbiji – kraj jezera i reka, preko brda i livada, kroz šume.

– Često su to ljudi koji u Srbiju dolaze sa predubeđenjima i prvog dana su nepoverljivi iako su sami izabrali da dođu, preko pouzdane strane turističke agencije sa kojom sarađujemo. Ipak, svakog “slomimo” do trećeg dana. Imali smo gosta kome su majka i verenica, kada su ga ispraćale, u Londonu u šali rekle da će ga u Srbiji pojesti. Prvog dana ovde, uglavnom je ćutao, a drugog tek počeo da komunicira.

Već trećeg smo ga “slomili” dok sam kuvao obrok od divljači i pečuraka. Tada je fotografisao ručak, poslao majci i verenici fotku i napisao im – ovo na stolu nisam ja, ja sam pored stola. Tada nam je tek ispričao celu priču – smeje se Ljubiša.

Ugostio je i Škotlanđanina starog 74 godine, izuzetno bogatog čoveka. Ni on nije bio previše opušten dok tokom puta po planini jedan od jahača iz Srbije nije sišao s konja i napio se vode sa izvora.

– Taj Škotlanđanin nam je kazao da je to doživeo sa 14 godina poslednji put i mislio je da neće nikada više. Njega je to “slomilo”. Imamo Nemicu koja je u Srbiji na trejlu bila četiri godine za redom. Sećam se gosta kome su suze krenule kada je probao domaći hleb, rekao je da je taj ukus osetio poslednji put kao dete. Nismo imali ni jedan negativan komentar, jedina primedba gostiju je da ih previše hranimo. Žale se da na trejlovima u drugim državama smršaju, samo se u Srbiji ugoje – svedoči Ljubiša.

Stranci noće u domaćinstvima koja se bave seoskim turizmom. Zbog toga se gosti i goje, jer ne mogu da odbiju domaći paradajz, jaja od koke koja šeta okolo, piletinu sa kožicom koja se lepi za prste, pečurke ubrane u obližnjem šumarku.

Jovana Miletić (24) u je u ovoj postavci vodič jahačkih tura. Trasu kojom goste vodi detaljno poznaje jer je prošla i pešice i na konju.

– Jašem već 11 godina. Na trejlovima strancima pokazujem Srbiju kakvu često ne poznaju ni oni koji u njoj žive. Prvog dana goste vodim kraj jezera i ravnicama, da bi se upoznali sa konjima i terenom. Zatim idemo na teže deonice. Često u prirodi jedemo, pijemo sa izvora, gosti su nam oduševljeni čistim šumama, mirisima – kaže Jovana.

Stefan Bajkić (22) brine o konjima, opremi, turistima, pomaže u raščišćavanju staza. Trenutno je na trejlu sa dve devojke iz Švedske. Lin ima 27 godina i prvi put je u Srbiji. Kaže da je prezadovoljna svojim izborom. Deniz objašnjava da je za njen dolazak “kriv” internet.

– Kada sam videla slike prelepih pejzaža odlučila sam da dođem ovde. Ljudi su tako topli i druželjubivi. Nismo znale da je ovde tako brdovito i prepuno šuma – kaže Deniz.

Poslednjeg dana u Srbiji za goste se pravi zabava. Tada oprezni Englezi, Škotlanđani, Nemci, Švajcarci sklone stolove, zaplešu, a muzičaru okite harmoniku stotinama evra.

Mudri Ljubiša vodi strance i u Mionicu, rodno mesto Živojina Mišića, te im priča o Kolubarskoj bici i srpskom vojniku. Vodi ih i u Crkvu Svetog Dimitrija u Lazarevcu, gde je zajednička spomen-kosturnica srpskih i austrougarskih vojnika izginulih u Kolubarskoj bici.

Tada se dolazak na trejl pretvara u upoznavanje srpskog naroda na malo drugačiji način. A onda se stranac vrati u svoju državu, proveri Ljubišinu priču, pa ga pozove da kaže kako mu je žao zbog dela pradedova.

– I tada ti stranci postaju najbolji ambasadori Srbije u svetu, pričaju o lepotama naše zemlje, ali menjaju stereotipe koji o nama vladaju u Evropi – kaže Ljubiša.

(dijaspora.news/telegraf.rs)