U vreme dok je pisala roman Voda iz kamena, na Savindan 2009. sanjala je Svetog Savu, koji joj je rekao nešto što se odnosi samo na nju i pokazao joj nešto veoma važno za naš narod. Poslednja pomisao u snu i prva dok se budila, bile su iste: znala je da mora da napiše knjigu o njemu i to, kako kaže, ne zbog njega, već zbog nas. Tokom tri godine spisateljica Ljiljana Habjanović Đurović (62) pisala je roman Gora Preobraženja, a sve vreme ju je vodila ljubav prema Svetom Savi i Hristu Bogu i snažna želja da prikaže živ i istinit lik Svetitelja.
– Otac Justin Ćelijski napisao je da čak i naši istaknuti književnici i istoričari, među koje je ubrojao i Crnjanskog, u svojim delima „daju nam mrtvu shemu ličnosti i rada Svetog Save.“ Kada sam to pročitala, uplašila sam se. Zabrinula sam se. Ako Crnjanski nije uspeo da oživi Svetog Savu, kako da uspem ja? – priča mi na početku razgovora.
– Onda sam odlučila da svakodnevnom molitvom pozovem Svetoga u pomoć. Molila sam ga da sadejstvuje u pisanju ove knjige kao što Sveti sadejstvuju u slikanju ikona sa njihovim likom, da mi, ako zaista želi da pišem o njemu, pomogne da ga, bar na tren, sagledam živog i istinitog, da pojmim dubinu njegove veličanstvene vere, da osetim lepotu njegove savršene ljubavi prema Hristu Bogu i prema srpskom narodu. Da sve to prenesem čitaocima i da i sama načinim neki korak ka Gori Preobraženja.
Kada je išla u školu, Svetog Savu niko nije ni pominjao niti ga je bilo u lekcijama iz istorije, a ni u čitankama. Ljiljanina baba je svake godine kupovala crkveni kalendar, na čijoj prvoj strani je bila slika Svetog Save, a na poslednjoj tekst Svetosavske himne. Tako je saznala za Svetog Savu…
Pre nego što je počela da proučava istorijsku građu o Svetom Savi, kaže da je bila u zabludi kao i većina nas – mislila je da o njemu mnogo zna.
– Kako bi pročitao koji deo, moj muž, prvi čitalac svakog mog romana, pitao me je da li je sve to što sam napisala istina, da li je sve to zaista baš tako bilo. Toliko je bilo novih, uzbudljivih, fantastičnih detalja koje je otkrivao čitajući moj rukopis – seća se.
Pripremajući se za pisanje ove knjige, Ljiljana je obišla sva mesta koja je obišao Sveti Sava, osim Hilandara i Nikeje. Bila je u Svetoj Zemlji, na maloazijskoj obali, u Egipatskoj, Judejskoj i Sinajskoj pustinji, molila se u manastiru Svete Katarine, u podnožju Mojsijeve gore, gde je on četrdeset dana služio bosonog, i u pećini Svetog Jovana Lestvičnika. Posetila je i Savino rodno mesto Deževo, ostatke grada Rasa, Petrovu crkvu, manastire Žiču, Studenicu i Mileševu.
– Videla sam studeničku i mileševsku isposnicu, u kojima je tražio duhovni mir Kareje i sretao se sa Bogom licem u lice. U manastiru Svete Trojice u mestu Pljevlja dotakla sam kovčeg u kojem su ležale Savine svete mošti pre nego što su ih Turci poneli ka Beogradu, da ih spale. Celivala sam njegovu svetu ruku u Mileševi – priča mi.
Od trinaestog veka do danas, od Nepoznatog Hilandarca i Domentijana, do autora našeg doba, mnogi su pisali o Savi: istoričari, publicisti, teolozi, književnici. Ljiljana nije imala problem da nađe literaturu, već da iz nje probere ono na šta može i sme da se osloni.
– Neki autori su pogrešno tumačili događaje vezane za život Svetog Save. Neki su među istorijskim činjenicama birali one kojima su želeli da potvrde svoju unapred zadatu tezu. Neki su ga sagledavali jednostrano, sužavali ga, manjili. Neki nisu uočili, neki su čak poricali bogoslovlje Svetog Save. Mnogi su ga videli i prikazivali bez Hrista. A Sava bez Hrista je, kao što je pisao otac Justin Ćelijski, „najuvredljivija besmislica srpske istorijske nauke“.
Čitala je i knjige svetih otaca i znamenitih teologa o isihiji, odnosno molitvenom tihovanju, i o bogoslovlju Svetog Save. Svom dotadašnjem molitvenom pravilu dodala je novu molitvu, a po blagoslovu Mitropolita Amfilohija uzela molitvu isihasta. Ta priprema duše bila je najvažnija.
Sve što piše, Ljiljana piše iz duše, iz srca, onako kako oseća. U svojoj svakodnevici neguje vrednosti za koje se zalaže u knjigama koje piše. Svaka koju je objavila je podjednako njena, u svakoj od njih je ona.
– Čitaoci prepoznaju te otiske moje duše, bez obzira na temu o kojoj pišem. I mada jedan najviše voli jednu, drugi drugu knjigu, žele da ih pročitaju i imaju sve. Zato mi se desi da mi na sajmu knjiga ili književnoj večeri čitateljka pruži na potpis Javnu pticu i Svih žalosnih radost, a kad zapitam otkud takav izbor, dobijem odgovor: „Te dve mi fale.“
Pitao sam gospođu Habjanović Đurović šta je u vremenu poremećenih vrednosti, rijaliti programa i brzog života, vodi napred da piše o nečemu neuporedivo vrednijem, o istoriji i duhovnosti koje ne smeju biti zaboravljene.
– I kroz život i kroz rad vode me vera, ljubav i nada. Ja pišem o onome što volim, o onome u šta verujem svom dušom svojom, i svim srcem svojim i svim umom svojim. Pišem o vremenu i ličnostima koje su mi uzor i koje mogu biti uzor svakome od nas. Pišem o onome čemu težim, o duhovnom rastu, o ljubavi prema Bogu i Svetima, o preobraženju, na koje je svaki čovek pozvan. Recimo, za samo osam dana na proteklom Beogradskom sajmu knjiga prodato je 7.327 primeraka romana Gora Preobraženja, a hiljade čitalaca koji čitaju i vole te knjige uveravaju me da ne radim uzaludan posao. Znate, u Srbiji postoji jedna agresivna „moderna“ manjina i jedna tiha, pobožna, tradicionalna većina. Ja pišem za tu većinu. Ona se ponosi činjenicom da smo mi jedini narod čiju su crkvu i državu stvorila dvojica svetitelja. Ta većina zna da „ne vredi zadobiti čitav svet ako duši svojoj naudiš“. Ta većina voli svoju veru i svoju istoriju. I to, hvala Bogu, niko i ništa ne može da promeni. Jer, pobede Božjih protivnika su prolazne, a Božje pobede su večne.
Posebnu radost doživela je u Žiči. Dobila je dopuštenje da uđe u Savinu keliju, na spratu priprate Spasove crkve, sedela je sama u tom svetilištu…
Ljiljanin radni dan traje dvanaest sati, sa pauzom za ručak. Piše svakog dana, a sa radom prestaje u sedam uveče. Vreme koje joj preostaje, posvećeno je porodici i trudi se da kad god je moguće ručaju sve troje zajedno. To joj je veoma važno.
– Ponekad suprug, sin i ja zajedno odemo na koncert, u bioskop ili u pozorište, a ponekad sedimo kod kuće i razgovaramo. Razgovori su osnova suštinskog kontakta i razumevanja. Kada suprug zaspi, ja narednih dva ili tri sata posvetim molitvi i čitanju.
Poznata spisateljica voli da putuje, da viđa i saznaje nešto novo.
– Kao i sve drugo u našem životu, i putovanja su podređena mom radu. Ili putujemo u ona mesta koja mi je potrebno da posetim jer su vezana za temu ili junake o kojima pišem, ili putujemo onda kada mogu da odvojim malo vremena i da ga posvetim potpunom odmoru. Ovog leta suprug i ja bili smo na letovanju u Bodrumu. Tokom jeseni trebalo je da odem u Rusiju, Bugarsku i Italiju, kako bih promovisala inostrana izdanja svojih romana, ali zbog obaveza oko pripreme za Beogradski sajam knjiga morala sam da se zahvalim na pozivima. Planirali smo jedno lepo putovanje posle Božića, ali, nažalost, bezbedonosna situacija u svetu se pogoršava i bojim se da će uskoro svako putovanje postati rizično.
Sveti Sava je bio veličanstvena ličnost. Nebeski čovek i zemaljski anđeo. Njegov život bio je dostojan njegove veličine. I ta nova saznanja o njemu najpre iznenade ljude, a zatim ih zadive.
Pošto smo intervju radili u vreme pripremanja zimnice, zanimalo me je da li je spremila zimnicu.
– Odlično spremam gibanicu i pitu s mesom, obe po receptu moje babe, zatim posnu sarmu sa tunjevinom po receptu starih Kotoranki i rusku salatu, prebranac i supu „na moj način“. A za spremanje zimnice potrebna je veština koju ne posedujem – iskrena je gospođa Habjanović Đurović.
Dijaspora.news Izvor www.pricesadusom.com
Fotografije: privatni album
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.