Koliko nam je potrebno za sreću? Dirljiva ispovest doktorke iz porodilišta, koja je upoznala Marinu i podelila njenu tužnu priču (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Mlada žena koja prihvata realnost, koliko god da je teška, koja ne zna za bolje, nemoćna da bilo šta promeni.

Do sada sam radeći na Klinici za ginekologiju videla sve i svašta, ali je ovo bio vrh, nakon čega sam se zapitala – koliko je, zaista, potrebno za sreću, počela je za portal skopjeinfo.mk svoje dirljivo svedočenje iz porodilišta doktorka, čije ime je poznato redakciji pomenutog portala.

Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu se nalazi mlada devojka, nema više od 20 godina, veoma je mršava, sa ispijenim licem i tamnim podočnjacima… Ni glas nije pustila, ne čuje se da se porađa. Prilazi mi akušerka i govori mi da je devojka već otvorena šest santimetara, da joj termin baš i nije sada, i da je beba veoma mala… Prišla sam joj i upitala – kako se zoveš?

Na Klinici za ginekologiju dešavaju se brojne drljive scene – Printskrin: TV Sitel

– Marina – tiho mi je odgovorila.

– Odakle si?

– Odavde, tu sam se i udala…

– Dobro Marina, zašto si tako mršava? Da li jedeš uopšte – upitah je.

– Da – kratko je odgovorila. Dobro jedem. Znate doktorka, moj suprug radi i zarađuje, a ne pije. Dobar je. Svakog dana imamo hleb, a po nešto i napravimo. Lepo živimo, ne žalim se…

Kada sam to čula, srce mi se skamenilo… Shvatila sam da je iskrena, da je to zaista tako. Ona stvarno jede, ali samo jednom u toku dana i misli da je to normalno.

– Marina, imaš li nekoga, brata, sestru?

– Samo sestru, ali je ona u jednoj porodici. Majka mi je umrla, otac radi po ceo dan i nije znao šta da radi sa mnom. A bila sam veoma vredna, čistila sam, kuvala. Išla sam i na pijacu, uzimala povrće koje su bacali, a znali su da bace i dobru hranu koja može da se jede. Jednog dana mi je prišao otac i rekao – Marina, našao sam ti muža. Doveo ga je i rekao mi – idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. Tako sam i uradila. Udala sam se za njega.

– Da li ti je suprug lep – pokušala sam da se našalim.

– Dobar je – kratko reče i nastavi da ćuti.

Samo po izrazu lica sam shvatila da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost, koliko god da je teška, koja ne zna za bolje, nemoćna da bilo šta promeni… Akušerka mi je donela rezultate njene krvne slike. Kada sam ih videla, osetila sam “knedlu” u grlu. Imala je tešku anemiju.

– Znate doktorka, moja ćerka će se zvati Amina. Imam i odeću. Sve je oprano i ispeglano, stvarno izgleda kao novo. Imam i pelene.

– Ajde Marina, napni se. Najjače što možeš.

Njeno slabašno telo poče da se napreže, da se napinje iz sve snage i na kraju se porađa. Beba je mršava, ali lepa, sa crnom kosom, plače…

– Dušo, mama te je čekala i dočekala – prošaputa Marina. – Dajte mi je da je poljubim.

Uzela ju je u ruke, zagrlila i počela da plače od sreće.

– Znaš li da si mi ti sve. Koliko je teška – upita.

– Teška je 2.200 grama – rekosmo joj.

– Mnogo je lepa, najlepša beba…

Doneli smo joj stvari da se presvuče.

– Da li si gladna, upitali smo je?

– Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, meni nije potrebno mnogo – reče i po prvi put se blago nasmeši.

Izlazim iz porodilišta. Čeka me onizak čovek.

– Ja sam Marinin suprug. Da li je ona dobro – upita me.

– Da, dobro je – kažem mu i gledam ga.

Na sebi ima staru iznošenu majicu, ali čistu i ispeglanu, veliku trenerku i raspale patike. Ruke su mu hrapave, izrađene.

– Porodila se Marina, dobra je i srećna – kažem mu.

I on je bio srećan.

– Molim vas dajte joj ovo – reče i dade mi malu kutiju sa biskvitima i sok.

– Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Sada idem, moram da radim – reče.

Odlazim i ja, puna tuge. To je realnost. Tu oko mene, oko svih nas…

Narednog dana, tokom vizite dolazim do nje. Osmeh na licu. Miriše na sapun, oprana kosa, u spavaćici u kojoj se porodila, ali čistoj. Uhvatila je moj pogled, pa mi reče:

– Ja sam je oprala i osušila. Toplo je. Lepo mi je i čisto…

Na stolu je bilo hrane, biskvita, čokolade, sok…

– Dale su mi, reče Marina. Vidi koliko si ti mršava, a mi debele, jedi umesto nas.

Shvatila sam. Žene iz sobe su joj dale hranu. Nasmešila sam se i pogledala prekrasne žene iz sobe. Osetile su da joj treba pomoć, pa su joj dale sve šta joj treba.

Došao je dan odlaska. Kada je krenula, Marina dolazi da se zahvali.

– Hvala vam, vi ste prekrasni – reče nam.

A on, njen suprug, čekao ju je napolju. Poljubio je u kosu i dao joj jedan cvetić, verovatno iskidan iz neke bašte. Gledam ih i mislim… Koliko je zaista potrebno da čovek bude srećan?

(dijaspora.news/telegraf.rs)