Sam, bolestan i bespomoćan Kiro Paskov preživljava u planini strahujući da živ neće dočekati naredni dan.
Štap je jedino oružje sa kojim se Kiro Packov (62) brani od vukova, lisica i zmija koje mu svako veče ulaze u trošnu kućicu. Spava svega par sati strahujući da živ neće dočekati naredni dan. Sam i bolestan, bez igde ikoga, daleko od civilizacije, Kiro živi na padinama planine Belasice na krajnjem jugoistoku Makedonije.
Sam i bolestan, bez igde ikoga, daleko od civilizacije, Kiro živi na padinama planine Belasice na krajnjem jugoistoku Makedonije.
Najbliže selo je Draževo, ali Kiro u njega gotovo i da ne silazi jer jednostavno ne može zbog ozbiljnih zdravstvenih problema. Već duže vreme nosi kateter zbog disfunkcionalnosti prostate, što mu otežava kretanje.
Uslovi u kojima živi, ako se to uopšte i može nazvati život, liče na one iz 18. veka. Bez struje, vode i hrane, Kiro Packov može postati lak plen divljim zverima.
Čopori vukova svako veče se slobodno kreću po dvorištu njegove trošne kućice, koja je postala jazbina planinskih životinja, a samo raspala vrata ga za sada spašavaju od njihovih razjapljenih čeljusti.
San ovog izmučenog čoveka traje veoma kratko. Jezivo zavijanje vukova i hladnoća koja u sobicu ulazi kroz mnogobrojne rupe na kućici Kiru drže budnog do ranih jutarnjih sati.
Paskov je nesposoban za bilo kakav posao, pa otud nije u mogućnosti da sam sebi obezbedi bolje uslove za život. Ostavljen na milost i nemilost, zaboravljen od društva, danima gladuje, a vodu iz male planinske rečice koristi za piće i održavanje lične higijene.
Kada su ovog mučenog čoveka posetili novinari internet televizije A1 ON i agencije Makfaks zatekli su ga sa kesicom od katetera u ruci, a kada su ušli u sobicu trošne kuće imali su šta i da vide. Stari šporet na drva, još stariji ležaj, prazne činije i izmrvljeni hleb, a iznad, na razapetom kanapu, ofucana garderoba.
– Ljudi mi veoma retko pomažu. Ranije sam radio, a sada ne. Zbog bolesti ne mogu da radim, a ne primam ni socijalnu pomoć. Zimi se grejem na drva, ako ih ima. Hladno je, spavam umotan u ćebad. Sam sam, nemam porodicu. Više od pet godina nemam ni struje.
Jedem pasulj i hleb, ako mi to daju na veresiju. Tako živim. Odeću imam koju mi ljudi ponekad daju. Uveče dolaze vukovi, lisice, zmije. Ulaze u kuću, a nekako sa štapom pokušavam da ih isteram – požalio se Kire Paskov skopskim novinarima.
Ovog izmučenog čoveka s vremena na vreme posećuje i pomaže mu Vančo Markov iz sela Draževo, najbližeg naseljenog mesta do doma Paskova.
– Kiru poznajem 40 godina, a u ovakvom stanju se nalazi odkako su pre 20 godina pomrli njegovi roditelji. Bolestan je, struja mu je isključena i to je stvarno žalosno. Nosi kateter, nema novca da se prehrani, pa prosi od ljudi.
Pomažem mu koliko mogu, ali ne mogu da mu pokrijem sve troškove. Kuća samo što mu se nije srušila. Ovde je strašno, tu ni stoka ne bi mogla da živi, a ne čovek. Potreban mu je krevet, šporet, posteljina. Nadležni treba da mu dodele i socijalnu pomoć da bi mogao da preživi. Ovde dolaze vukovi i lisice. Strašno je da se kod njega dođe i preko dana, a ne znam kako ovde sedi sam uveče – kaže Vančo Markov.
Kiro Paskov živi na samoj ivici egzistencije. Uslovi su nepodnošljivi, zdravstveno stanje mu je sve lošije, a državne institucije i socijalne službe još uvek nemaju sluha za osobe poput Kire, kojih, na žalost, ima u velikom broju u Makedoniji.
Pogledajte video:
(dijaspora.news/telegraf.rs)
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.