Kako je jedan lekar zatvorio ordinaciju i postao samouki ekonomista koji je spasao Srbiju od deficita

Lazar Paču potiče iz svešteničke porodice koja se sa juga doselila u Austrougarsku sa patrijarhom Čarnojevićem, pa je 1855. godine rođen u Čurugu. Njegov otac Stefan bio je paroh, ali to nije uticalo na mladog Lazara koji je nakon završene gimnazije u Novom Sadu, otišao u Cirih da studira medicinu. Tamo se priključio bakunjističkom anarho-socijalističkom kružoku gde je upoznao Svetozara Markovića, Vasu Pelagića, Nikolu Pašića, Peru Todorovića, Peru Velimirovića kao i Lenku Zaho studentkinju pedagogije iz bogate beogradske porodice, koju je ubrzo i oženio.

Lekar, mason i fanatik za ekonomiju

Studije u Cirihu je prekinuo i vratio se u Novi Sad gde je sa Perom Todorovićem 1878. godine osnovao list “Straža”, ali ih je vlast ubrzo zabranila, a članovi redakcije su morali da budu proterani u roku od dva dana. Paču se tada vratio studiranju medicine ali sada u Berlinu gde je na nemačkom jeziku odbranio doktorsku disertaciju o reumatskim oboljenjima.

Vratio se u Beograd gde je zatim otvorio lekarsku ordinaciju 1880, a godinu dana kasnije je sa prijateljima iz Ciriha učestvovao u osnivanju Narodne radikalske stranke 1881. i postao član glavnog odbora. U to vreme je postao i član masonske lože “Srpska zadruga” u Beogradu. Počeo je da piše za časopis “Samouprava” gde je objavio seriju tekstova pod naslovom “Građansko društvo i njegove političke partije”. Na predlog radikala radio je kao upravnik Državnih monopola, zatim je bio državni komesar Narodne banke i direktor Beogradske zadruge.

“Uživao je čitajući dela o renti, o stečaju, o kreditima, o taksama, o konkurenciji, o valuti, o carinskim tarifama, o trgovinskim ugovorima, kao i o budžetiranju opština i država. Uživao je čak i da prevodi takva dela na srpski. On je koncertima pretpostavljao udubljivanje u statistike, a praznim razgovorima zanimljivu partiju karata uz sitnije uloge. Novac je za njega bio jedna lepa, velika, fina i uvek zanimljiva stvar, koju je voleo iz dna svoje duše. Rođeni bankar, on je čitao berzanske izveštaje u slast! Uopše, zarana se saživeo s ulogom finansijera, a to donosi sobom izvestan mentalitet koji čini čoveka fantastom svoje vrste”, pisao je o Pačuu književnik i publicista Milan Jovanović-Stojimirović.

Foto: ProfimediaNikola Pašić je Pačua postavio za ministra finansija

Za ministra finansija Nikola Pašić je postavio doktora Lazara Pačua 1904. u vreme kada su Srbiju potresali brojni problemi, dogodio se Majski prevrat, na čelo Srbije je došao kralj Petar I Karađorđević, a pritisak Austrougarske se nije smanjivao.

“U bogatoj državi i bogatom društvu čovek i ne mora biti bogat”

Bio je strog, pošten i nepodmitljiv ministar finansija koji je od dinara stvorio konvertibilnu valutu i nije dozvolio da ima deficit u budžetu čak i u vreme Balkanskih ratova. Zahvaljujući njemu Srbija je mogla da podigne kredit u bilo kojoj svetskoj banci.

– On je gledao da bude bogata država i da bude bogato društvo, verujući da u jednom takvom sistemu čovek i ne mora biti bogat – izjavila je njegova supruga Lenka dve decenije posle muževe smrti, navodeći da iako je kroz njegove ministarske ruke prolazilo “mnogo što šta”, u njegovoj zaostavštini je ostalo samo 60.000 dinara. To je bila njegova celokupna imovina.

A šta je sve uradio za budžet Srbije? Naknadne analize su fokusirale nekoliko ključnih tačaka.

Prvi korak njegovog ministrovanja bilo je povećanje poreskih prireza, u proseku za 40 odsto. Već tokom 1904. svaki poreski obveznik je na 100 dinara poreza plaćao još 166 dinara poreskog prireza. Naredne godine ti prirezi su ukinuti, ali su povećani porezi pa je ukupan teret za obveznike ostao nesmanjen.

Druga Pačuova mera bio je zakon po kome se država, dok ne namiri strane poverioce iz prihoda Samostalne monopolske uprave i ne dođe do viškova njenih prihoda, mogla zadužiti kod Narodne banke samo do 10 miliona dinara godišnje.

Zatim je značajno povećao carinske prihode na monopolisane proizvode pa je samo od poskupljenja duvana i petroleja te godine ostvario oko 1,5 miliona dinara više državnih prihoda.

Carinski rat preokrenuo u korist Srbije

Paču je na samom početku preuzimanja funkcije ministra uveo novu niklovanu petodinarku sa likom Karađorđa i kralja Petra kao i novi petoparac i dvoparac.

Kada je počeo carinski rat između Srbije i Austrougarske 1906. godine, pretio je da ugrozi kompletnu privredu Srbije.

Foto: WikipediaPreminuo je u 61. godini

Granice sa Austrougarskom su bile zatvorene za srpsku robu i stoku. Lazar Paču je tada uspešnim pregovorima sklopio trgovinske ugovore sa Bugarskom i Turskom da koristi njihovu železničku mrežu, a sa rumunskim, ruskim i francuskim pregovaračima dogovorio je prevoz robe Dunavom, Crnim i Sredozemnim morem pa se stoka i druga srpska roba izvozila u Italiju, Belgiju, Nemačku, Francusku, Tursku, Švajcarsku, Egipat… Četiri godine kasnije izvoz Srbije je bio za skoro 50 odsto veći nego pre carinskog rata, strani kapital je stizao sa svih strana, najviše iz Francuske, otvarana su nova preduzeća, a Beograd se razvijao i postajao moderan grad. Srbiji, odnosno Lazaru Pačuu “finansijskom geniju” od tada su nuđeni krediti sa svih strana.

Zavući ruku u državnu blagajnu je isto što i smrtni greh

Ono što je takođe od izuzetno velikog značaja za uspeh njegove ekonomske politike jeste čvrsti stav da je zavući ruku u državnu blagajnu isto što i smrtni greh. Ukinuo je sve privilegije za koje je smatrao da štete Srbiji. Svi koji bi nešto pokušavali po tom pitanju, naišli bi na zatvorena vrata i to je važilo za kralja, predsednika vlade, ministre i sve ostale. Svima je zapretio da će da da ostavku, ukoliko neko pokuša bilo kakve finansijske malverzacije i svi su razumeli tu poruku.

I sama Pačuova supruga kasnije je priznala da su njih dvoje tokom zajedničkog života imali svako svoje budžete, a kao primer je navela da je čak i cigarete koje je on dobijao od Monopola zadržavao za sebe dok je nju terao da sama sebi kupi cigarete.

Tokom 1913. je zbog bolesti tražio da ide u penziju, ali je ta molba odbijena. Bolest ga je sve više stizala, ali uprkos tome poslednje mesece života proveo je u Narodnoj skupštini, oštro debatujući sa poslanicima i štiteći budžet Srbije. Preminuo je 12. oktobra 1915. u 61. godini u banji u Vrncima, a saranjen je na Novom groblju u Beogradu.