Potresna priča čoveka koji je razmišljao i da učini krivično delo, samo da bi imao gde da spava.
Robert Marić rodom je iz Banje Luke i ima 37 godina. U Splitu ga dobro poznaju, beskućnik je u Centru za beskućnike u kojem se sprijateljio s volonterima koji se za njega brinu već šest godina.
On tamo nije dospeo svojom krivicom. Radi se o vedrom i marljivom mladiću koji ima samo jednu želju – da pronađe posao, piše Slobodna Dalmacija.
„Meni je najveći problem škola. Kako sam izbegao iz Banje Luke kad je zaratilo, a to je bilo tačno na dan kad je trebalo da krenem u školu za autolimara, tako sam ostao samo sa osnovnom školom. I to mi je kasnije bilo najveća prepreka, ne mogu da radim ništa nego kao čistač, na građevini, neku fizikalu ili kao pastir. A radio sam sve to“, rekao je Robi.
Posao traži po internet portalima u prihvatilištu, u novinama…
Ostavljen kao dete
Majka ga je ostavila kao dete, a usvojila ga je sestra njegove bake. Oca nikad nije upoznato, rekli su mu da je umro kada je on imao tri godine.
„Ni njegove ne znam. Bakinu sestru sam zvao baka, i ona mi je bila sve: i otac i majka. Doduše, kasnije sam prisilno i s majkom komunicirao, ali više ne želim da čujem ni za nju, ni za sestru. Razočarale su me tako da bih voleo da ih i nemam“, rekao je ogorčeno.
Govori kako je imao srećno detinjstvo s bakom, sve do rata. Pobegli su i izbegličkim autobusem došli u Pulu. Na kraju je stigao u Karlovac i tamo ostao šest godina. Kada se izbegli Srbin vratio u kuću u kojoj su živeli, morali su dalje.
Završio je naposletku u izgnaničkom naselju Gaza, gde je živeo do 2008. Radio je kao kamenoklesar i zarađivao svoj novac. U naselju je živela je i njegova majka koja joj je u toj fazi priredila još dva velika razočaranja.
„Saznao sam, kao prvo, da je godinama umesto mene uzimala i trošila mesečno mojih 500 kuna na koje sam imao pravo kao izgnanik, a da ja za to nisam ni znao! Naprosto nisam znao da imam pravo na taj novac, tu pomoć; ali ona je znala. Lepo ih podizala umesto mene i ništa mi nije govorila! Ma, nije 500 kuna neka velika para, ali tri-četri godine tako, ej! Poludeo sam. Ma, bar da je za nešto pametno trošila, nego na gluposti“, ispričao je.
Precrtao je i majku i sestru, pomirio se s tim da je sam na svetu i našao posao kod Senja na građevini. Neko vreme je radio i u hotelu u Dubrovniku kao čistač.
„Tamo mi je bilo super, ali žao mi je što nisam uštedeo novac, jer sam imao skoro hiljadu evra platu sa svim prekovremenim satima! Ali, ko će biti u Dubrovniku, a ne potrošiti?! Tamo sedneš da na kafu, piće, ode sto kuna. Eh, sad se kajem“, kaže Robi.
Peške putovao do Rijeke
Prošao je sve i svašta, nije dobio novac za svoj rad pa je uzeo ranac i uputio se u Rijeku. Putovao je deo pešice, deo autostopom.
„Bio sam umoran, bunovan i gladan. Video me je jedan čovek i poslao me u prihvatilište za beskućnike. Tamo sam ostao dva meseca, a potom ponovno našao posao na građevini i unajmio garsonjeru s jednim cimerom“, ispričao je Marić.
Jedno vreme prodavao je časopis Ulične svetiljke, ali i tu mu je poslodavac ostao dužan. Uskoro je morao da napusti prihvatilište.
„Nisam znao šta da radim, da plačem ili ubijem nekog da me smeste bar u zatvor. Očajan sam bio. A onda su mi u riječkom prihvatilištu rekli da mogu da odem u Split jer tamo ima mesta i mogu da ostanem koliko treba. I to me je spasilo“, ispričao je Robi.
Brine ga zdravlje
Najveći problem mu predstavlja kilaža, ali se trudi da sve drži u granicama.
„Nisam imao većih problema sa zdravljem, tu sam imao sreće. Mogu da radim teške poslove na građevini, nikakav problem. Jedino me šećer malo zezao, i imam nešto visok pritisak. Zato sam odlučio da smršam. Nikad nisam pušio, ne volim ni cigarete ni alkohol, ali slab sam na gazirano i slatkiše. Kad donesu kolače u prihvatilište, onda neki neće da pojedu svoje, pa tako ja pojedem po pet-šest kolača. Ali odlučio sam da neću više! Išao sam ovde u Dom zdravlja na pregled, moram samo pripaziti šta jedem.
Uzmem kupus, pirinač, napravim sebi supicu iz kesice, zdravo se hranim. Ne pijem gazirane sokove, ne jedem ni „maze“, znaš one mazalice, kečap, majonez i to. Odlučio sam, i već skinuo par kila. Imam ličnu kartu s adresom prihvatilišta, a odnedavno sam dobio i socijalu od 800 kuna mesečno. Za te pare kupim sebi same čajeve i supe! Mogu da skuvam sebi ovde, nije problem, mogu i odeću operem (dobijemo iz donacija šta treba). Tako ja sebi sačuvam lepo novac leti od skupljanja flaša, plus socijala, preko hiljadu kuna sve skupa. Ali, zimi nema toliko flaša“, kaže tužno.
Sačuva nekakvu zaradu, ali svejedno je to premalo.
„Kad bih mogao da dobijem još 800 sigurnih kuna mesečno, ja bih sebi neki smeštaj našao. Voleo bih da imam familiju, ali to je nekako prevelik san za mene. Samo da mi je posao imati“, rekao je za kraj iskreno Robi.
(Dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.