Optužena da je ubila trudnicu i iz njene utrobe izvadila dete. Porodica joj je pobegla od sramote i mržnje, a njeno ime u selu niko ne želi da izgovori. Od izlaska iz zatvora živi pod drugim imenom. Posetili smo mesto zločina, tragajući za ključnim pitanjem.
Selo Jusići leži na besputnim istočnim obroncima Majevice, na području za koje drugi u Bosni kažu „tamo negde“.
Desetak kilometara od najbližeg puta meštani su sazidali kuće na strmini šumovitog brda, poslednjoj pre nego što se teren rasprostre u blago zatalasanu ravnicu. Selo se stislo uz padinu kao da želi da što više prostora ostavi za njive. Zgrade podignute nakon stradanja u poslednjem ratu još su neomalterisane, a najmodernija stvar u selu su prozorski okviri od bele plastike. Od rata i zbog nezaposlenosti mnogi su izbegli u zemlje zapadne Evrope, a ono tristotinak što ih je ostalo živi od leja na okućnicama i žita s njiva u seoskom ataru.
Tri mlade žene u širokim dimijama koje su razgovarale ispred jedne kuće zimogrožljivo pritežući krajeve tankih džempera predusretljivo su mi objasnile kako da nastavim put do kuće Rama Hasanovića. Ispratile su auto znatiželjnim pogledima, ali teško da su mogle da se dosete razloga moje posete. Ono zbog čega sam tražio Rama desilo se davno.
Lanac događaja, u početku običnih i bezazlenih, a pred strašnu završnicu mutnih, višesmislenih i zlokobnih, počinje u vreme prethodnog rata, onog „nemačkog“. U Jusićima se, u kući Mehmeda Hasanovića, seljaka osrednjeg imovnog stanja, a bogatog decom, 1943. godine rodila i ćerka Šefka. Na talasu sveopšteg posleratnog poleta u selima su bile organizovane akcije opismenjavanja, pa je i devojčica prošla dvogodišnji kurs, a u sedamnaestoj su je udali, tu u selu, za Nedžiba Hodžića.
Prve godine Šefkinog braka obeležene su životom u zajednici s Nedžibovom majkom i porodicom njegovog brata. Svekrva i jetrva je nisu volele, ni ona njih. Najozbiljnija svađa izbila je kad su Nedžibovoj majci nestale neke pare i kad je ona posumnjala u snahe. A kad se Šefka požalila mužu da joj je jetrva razbila glavu, Nedžib je doneo odluku da se odseli od porodice i da sa Šefkom počne samostalan život. Iako nikad niko nije govorio o ljubavi među njima – a ni oni sami! – iz ovoga bi moglo da se zaključi da je Šefka u braku, na neki način, bila voljena.
Nema mnogo podataka na osnovu kojih bismo mogli da zaključimo kako su živeli Nedžib i Šefka. Stara kuća u koju su se uselili bila je od naboja, a iz sobe se odmah izlazilo napolje kroz vrata od grubo tesanih dasaka s visokim pragom i bravom od pocrnelog kovanog gvožđa. Sa imovinom od šporeta, dva tronošca i niske sofre i kreveta, nisu bili najsiromašniji u selu, to nikako, ali vredi zapaziti da je, kad su se odselili, Nedžib u Kozluku morao da kupi čakiju, i ta im je britva nevelikog sečiva od nekih desetak centimetara godinama bila jedini nož u kući. Tek šest godina kasnije on će iz radničke menze u Titogradu uzeti nož iz escajga i doneti ga u Jusiće, udvostručujući tako pokućstvo svog domaćinstva.
Kad zlo otvori jedno oko.
Šezdesetih godina prošlog veka bilo je posla za sirotinju na gradilištima širom države. Nedžib je kopao temelje i kanale u Šapcu, Beogradu, Titogradu, a u Jusiće je dolazio kad uzmogne: iz Šapca – jednom nedeljno, a iz Titograda ga nije bilo po dva meseca. Kroz niska vrata ulazio je bez najave i pozdrava, uvek polupijan, a Šefka mu je ćutke prihvatala pohabani kačket i na sofru iznosila sir i tvrdi hleb, ostajući potom na nogama dok on s mukom ne sažvaće siromašnu večeru. Kad legne, Šefka je dahom gasila petrolejku i uvlačila se u krevet pored njega da se bez reči spare, a onda ih je pokrivao gluvi mrak, kao zemlja u grobu iz kojeg nema vaskrsnuća. Nedžib bi sutradan učvrstio palu ogradu oko kuće i uradio šta se još može za jedno prepodne u siromašnom domaćinstvu, a onda otišao u selo, da se vrati pijan, sam, ili da ga donesu. Jednom kasnije, kad se ovo o čemu – možda sporo – pričam, već završilo u bolu i krvi, Nedžiba su pitali da li je tukao Šefku. „Zar vi ne tučete svoju ženu?“, pitao je začuđeno i ljuto. Nedeljom popodne je, mamuran, pešice kretao u Zvornik, ili na skelu prema Loznici, i opet nije bilo ni pozdrava ni lepe reči. Šefka ga je pratila do kapije, kao što je red, i tu stajala dok ne zamakne, a onda ulazila u kuću. Iako je po lepoti bila bez premca u selu, niko u Jusićima ni upola glasa nije dovodio u pitanje njenu čast i vernost mužu. Večeri su joj prolazile uz narandžaste odsjaje vatre u šporetu – valjalo je gasiti lampu odmah posle večere i štedeti gas – kao i drugima u selu, uostalom. Ali Šefka je imala svoju, posebnu muku. Šefka nije mogla da zatrudni.
Istom onom prilikom kada je rekao da je prirodno da tuče ženu, Nedžib se izjasnio i o roditeljstvu: „Koliko sam želeo decu, toliko i nisam, jer teško živim i ovako bez dece… U mog burazera Hodžić Ibrahima deca hodaju i gola, ne može da im kupi opanaka jer ima šestoro, a radi u istom preduzeću sa mnom. Zbog tih imovinskih prilika bilo mi je svejedno za decu, bilo ih ili ne bilo.“
Šefka je razmišljala drugačije: najlepša je, ali šta joj lepota vredi kad ima takvu manu – ne može da rodi. A sve druge njene vrsnice, i mlađe, već su se progegale Jusićima isturena stomaka. Zlo što je do tada spavalo dubokim snom otvorilo je jedno oko, pa drugo, i proteglo se.
KONOPAC OKO VRATA
U aprilu 1969. godine Nedžib je istukao Šefku jer su mu se komšije požalile da im je potrovala kokoške. Povod nije bio ni gori ni bolji od ranijih, niti su te batine bile teže, ali kad se umorio, ili kad mu je dosadilo, rekao joj je: „Idi iz kuće i ne vraćaj se!“ Bila mu je kriva za deobu od brata i majke, ali i za tvrdu zemlju u koju je s mukom zabadao kramp tamo negde u Crnoj Gori, za smrdljive radničke barake, pune vozove kojima je putovao, lošu rakiju što je pekla jezik i udarala između obrva…
Legao je na krevet, a Šefka je skupila ramena i polako zatvorila vrata za sobom. Ali nije otišla kod majke i braće. Na putu do njihove kuće svratila je u jednu baštu, gde je konopcem ponetim iz svoje prazne štale pokušala da se obesi o jabuku. Komšiju koji je video kako omču prebacuje preko grane i odvratio je zamolila je da kaže Nedžibu da je noseća, i da ga pita da li bi je primio nazad. „Hajde nek dođe“, odgovorio je Nedžib češući vrat.
Šefka je posle tvrdila da nije lagala, ali da je dva meseca kasnije „opet dobila svoje vrijeme“, dobila menstruaciju, ali da više mužu nije smela to da prizna. Počela je da omotava krpe oko stomaka, da glumi trudnoću. Da li je razmišljala kako će se to završiti?
„VAMA JE DO KAFE, A ALIJA ZAKLANA U POTOKU!“
Nekoliko seljanki kasnije je izjavilo da ih je Šefka pitala da li bi rodile dete za nju; jednoj bremenitoj drugarici nudila se za babicu; često su je, sa sve većim stomakom, viđali da razgovora s trudnicama…
Tako je bilo i 6. oktobra 1969. godine, kad je u Jusićima priređen pilav, seoska svetkovina uz muziku i piće. Kasno po podne, gotovo u sumrak, Šefka je na obodu razuzurene gomile razgovarala s bremenitom Alijom Hasanović. Alija, u devetom mesecu, ispričala je da su završili zidanje nove kuće, da će se sledeće nedelje useliti, a posle razgovora seoskim putem lagano se uputila u susedne Anđeliće, gde je bila udata. Šefka je otišla u njivu, da nabere vreže od bundeve i nahrani kravu. Ljudi su se razišli s pilava, ali Jusićima nije bila suđena mirna noć.
Prvo su mrak zaparali fenjeri i baterijske lampe iz pravca Anđelića: Alija nije stigla kod muža, pa su pomislili da su je trudovi negde usput savladali. A onda se kroz prozor kuće Nedžiba Hodžića čulo Šefkino dozivanje komšinice: „Ej, Munira, dođi odmah, ja sam se obebila!“
Potraga za Alijom još je trajala kad su u Šefkinu kuću došle žene da joj se nađu pri ruci. Žensko dete je okupano i povijeno u pelene koje je Šefka mnogo ranije spremila, a jedna od komšinica dala mu je i sisu, ali nije htelo da doji. Zato su preko noći kraj lanene krpe umakali u fildžan s kravljim mlekom i stavljali mu u usta. Ujutro je oko Šefke u postelji bila puna kuća. Pošto su darovale tek rođenu devojčicu, sele su da ispiju kafu. Tada je na vrata hrupila jedna susetka: „Vama je do kafe, a Alija zaklana u potoku!“, pa su otišle, a uz Šefku je ostala samo jedna komšinica.
„Dijete je malo ječalo. Ljuljali smo ga i umirivali. Najednom mu je pozlilo. Pena mu je izbila na usta i ono je odmah umrlo“, kasnije je ispričala Šefka.
Desetak minuta hoda odatle, u potoku zvanom Kamenjača, svetina se tiskala oko mrtve Alije. Stomak joj je bio rasporen, a dete iz njega izvađeno i odneto.
ODVELI SU ŠEFKU
Istog dana leš Alije Hasanović prenet je u Zvornik, a celo selo okupilo se da je plačući isprati. Narednih pet dana istražni sudija pokušavao je da dokuči motive zločina kakav ni najstariji nisu pamtili, i da nađe bar nekog ko je video ili čuo šta se dogodilo u Kamenjači, a iz Titograda je došao Nedžib Hodžić, Šefkin muž. Njemu je Šefka poslala telegram da je rodila dete i da je dan kasnije umrlo, a isto to rekao mu je i Ramo Hasanović, njegov kolega u kopanju, koji je iz Jusića put Crne Gore krenuo dan posle pilava.
„Kad sam došao kući, našao sam Šefku da leži pored peći. Tu mi je bila i mati Hajrija. Mati me je pitala kako sam i ja sam odgovorio i onda otišao u sobu da legnem. Soba je bila studena, a ja oznojen, pa sam se vratio i tražio od Šefke nešto da jedem. Ona mi je dala neke paprike i tvrd hleb, za koji je rekla da je od nedelje. Pojeo sam samo paprike, a onda mi je rekla da odem kod odbornika Sime i da tražim potvrdu da se dete upiše kod matičara i ispiše jer je bilo sahranjeno. Otišao sam Simi, ali mi je on rekao da treba ići lekaru. Vratio sam se kući s Huseinom i Hasanom Mustafićem, koji su me doveli jer sam malo popio, pa sam legao“, ispričao je Nedžib.
Istragu je iz ćorsokaka izveo iskusni lekar sudske medicine iz Tuzle. On je istražnom sudiji savetovao da proveri sve žene koje su se porodile na dan ubistva, ispravno zaključujući da je dete odnela ženska osoba željna poroda. Šefka se nekoliko sati opirala ginekološkom pregledu, ali uzalud… Alija je ubijena u ponedeljak uveče, a u subotu je milicija počela pretres Šefkine kuće. Kad se Nedžib vratio iz Kozluka, gde je iz zadružnog magacina preuzeo veštačko đubrivo, i matičaru prijavio rođenje i smrt devojčice Fatime – Šefka joj je dala ime pri ukopu – zatekao je puno dvorište.
„Sedi tamo, na onaj kamen, i čekaj“, rečeno mu je, i on je čekao. Odatle je video i kad su odveli Šefku. Kasnije će se čuti da su iza šporeta našli i dukat i lanac skinut s Alijinog tela i ona dva jedina noža u kući, oba krvava.
Istog dana milicioneri su odveli i Avdiju Hodžića, muža Šefkine sestre, jer je utvrđeno da mu je Šefka prilikom pretresa kuće doturila pištolj i da ga je on zakopao u đubre.
Pred istražnim sudijom nije ćutala. Ispričala je kako je u aprilu prvo mislila da je trudna, pa kako se ispostavilo da nije, i da je „jednog dana, negde u doba žetve“ na sokaku srela Rama Hasanovića, pet godina mlađeg suseda. „Ja sam ga videla tužnog i pitala sam ga što je tužan“, opisala je taj susret, da bi u nastavku ispričala sledeće: Ramovu sestru Ajišu prvi muž oterao je od kuće s malim detetom, a ni sada, u drugom braku, „ne živi dobro s mužem“, pa bi se vratila svojima da se porodi, ali je otac ne prima nazad. „Ja sam tada rekla Rami i fino ga zamolila da Ajiša rodi dijete i da ga meni da, te da narod misli da sam se ja porodila.“ Kasnije joj je, nastavila je svoj iskaz, Ramo rekao da je Ajiša pristala. Događaj na dan Alijinog ubistva opisala je ovako: „Negdje oko sedam časova naveče neko je zakucao na vrata. Bila sam u kuhinji. Pitala sam ko je, odgovorio je: ‘Ramo.’ Otvorila sam vrata i Ramo mi je s vrata dodao dijete. Izvadio ga je iz cegera zelenkaste boje… Ja nemam nikakve veze sa izvršenim ubistvom Hasanović Alije. Žao mi je što je Alija ubijena.“
Izgledalo je da je slučaj rešen, ali istražnog sudiju već sutradan čekalo je iznenađenje. „Ja nisam sudu sve rekla. Ja imam još da kažem…“, počela je, i taj će uvod i ona izjava na kraju da „nikakve veze nema sa izvršenim ubistvom“ biti jedine rečenice koje će se ponavljati tokom istrage i suđenja. Sve ostalo u iskazu Šefka će menjati bez pravdanja i objašnjavanja. Jednom će reći da joj je Ramo bio ljubavnik, da je bila u Kamenjači kad je Ramo silovao Aliju i potom je ubio i rasporio, a kad je ustanovljeno da je Ramo cele noći bio na drugom mestu, rekla je: „Ja nisam sudu sve rekla… Moj ljubavnik bio je Ibrahim Hodžić, brat moga muža Nedžiba. On je…“ Zatim je izjavila da su joj dete doneli jedan Nedžibov brat i njegova žena. Tako je pola sela prošlo kroz istragu.
Kasnije, na suđenju, njeni je suseljani nisu štedeli: muž Nedžib i prvi kojeg je osumnjičila, Ramo Hasanović, pljunuli su je. Alijina sestra ju je klela: „Sramoto i zločinu, dabogda ti se seme zatrlo“, a Ramov otac ni posle izričitog traženja sudije nije hteo da se okrene i pogleda je pri suočenju. Jedna Alijina sestra bila je udata za Šefkinog brata i s njim je imala dete. Braća su je odvela u Anđeliće, da više nikad ne vidi ni muža ni sina.
FILA FILOTA JOJ SPASAO GLAVU
Šefku su branili advokati Filota Fila, Ðorđe Bela i Milan Ðoković, a Avdiju Hodžića Filotin sin Toma i advokat Branko Popović.
„Otac mi nije dao da branim Šefku jer sam mlad napravio glupost. Podigao sam ruku na nju, hteo sam da je iznerviram i udarim kad je po ko zna koji put promenila iskaz, i to ne u istrazi, već u razgovoru s nama, njenim advokatima“, priča mi Toma Fila.
Optužba je teretila Šefku Hodžić, zvanu Hanuma, iz Jusića da je „u nameri da dođe do novorođenčeta i prikaže da ga je ona rodila… s pištoljem i dva pripremljena noža izašla na put pred Aliju Hasanović, zaustavila je i pozvala da skrene s puta prema potoku zvanom Kamenjača, jer tamo je navodno čeka njezina sestra Hura da joj nešto saopšti. Hasanović Alija, poverovavši joj, skrenula je prema ovom potoku, a Šefka Hodžić je iza leđa opalila nekoliko metaka u Hasanović Aliju i sa tri metka je pogodila, pa je došlo do smrti Hasanović Alije, a nakon toga, sa dva noža rasporila trbuh, a potom maramicu, te iz utrobe Hasanović Alije izvadila dijete u devetom mjesecu trudnoće, odnijela ga kući, te porodici i komšijama objavila da ga je ona rodila.“
Nije bilo nikog ko je sumnjao u Šefkinu krivicu, osim Filote File, koji joj je svojom odbranom spasao glavu.
Njegova osnovna teza bila je sledeća: Šefka nije imala municiju za Nedžibov pištolj, niti je mogla da je nabavi; nije umela da puca iz tog pištolja, posebno ne da nišani tako da ne povredi dete; neuka osoba poput nje ne može da izvede carski rez i izvadi nepovređeno dete; najmanje za deset minuta – koliko dete još može da živi u mrtvoj majci – to ne može da izvede jedna osoba jednom rukom ne spuštajući dete na tlo. A obdukcija je utvrdila da dete nije ispuštano iz ruku.
Šefka, međutim, ni svojim advokatima nije htela da otvori dušu. Nije htela da kaže ko joj je zaista dao dete.
TAJNA DRUGOG ČOVEKA
Javnost je bila zgrožena zločinom u Jusićima. Pred zgradom suda u Tuzli narod je od ranog jutra čekao da vidi Šefku dok je milicioneri dovode, a novine su pisale o „ženi-monstrumu“ i „panteru iz Jusića“. Svestan da u takvim okolnostima ništa neće moći da učini za svoju branjenicu, iskusni advokat preduzeo je nekoliko poteza neviđenih u dotadašnjoj sudskoj praksi. U tuzlanskom hotelu „Bristol“ održao je konferenciju za novinare, prvu koju je jedan advokat održao u socijalističkoj Jugoslaviji, zbog čega mu je prećeno disciplinskim gonjenjem. Potpuno je promenio Šefkin izgled: iz Jusića je u zatvor odvedena zabrađena šamijom, u dimijama i pohabanom kaputu, a u sudnici se pojavila u najlon čarapama i haljini, s modernom frizurom. Iako u Jusićima nikad nije zapalila cigaretu, propušila je, pa joj je Fila Filota svakog drugog dana donosio po kutiju „kenta“, prvih cigareta koje su se po stranoj licenci proizvodile kod nas. Advokati su dovodili veštake da potvrde navode odbrane da Šefka sama nije mogla da izvrši delo koje joj je stavljano na dušu, a prvi put u istoriji jugoslovenskog pravosuđa tužioci i odbrana vodili su i rat preko novina. Tužiočevi novinari provlačili su tvrdnju da će Fila Filota od Šefke za odbranu uzeti silne njive koje ona, navodno, ima, a branioci su, opet, preko svojih ljudi u štampi isticali slaba mesta optužnice. Jedan sudija Vrhovnog suda sve to će, jednom u ljutini, nazvati „filotizmom“.
I sama Šefka „se branila“. Straža je pod prozorom njene ćelije nalazila pisma koja su, navodno, pisali drugi osumnjičeni: „Dragi otac, nemojte nikako da priznate da smo ja i ona žena ubili Aliju… Tvoj sin Ramo“, i slična.
Nije pomoglo, 25. maja 1970. godine, sedam meseci posle zločina, osuđena je na smrt streljanjem. Presudu je potvrdio Vrhovni sud BiH, a tek Vrhovni sud Jugoslavije uvažio je žalbu advokata i naložio ponovno suđenje.
Šefka je i dalje menjala iskaze i sad jednog, sad drugog označavala kao svog ljubavnika koji je ubio Aliju Hasanović da bi njoj darovao dete. Pred sudijama Vrhovnog suda rekla je: „Nemam šta da kažem. Sve što je bilo važno rekli su moji branioci. Uveravam vas samo da ja nisam Aliju ubila, a vi me osudite. Uzmite mi glavu. Znam da sam kriva što sam pristala da primim dete na ovakav način, ali nisam znala da u tome ima krivice. Sada to tek znam. Želela sam dete po svaku cenu. Želela sam da sačuvam brak. Nisam znala da postoji i neki zavod odakle se može uzeti dete.“
Ali ni ovo nije bio kraj…
POSLEDNJA VERZIJA
U sklopu ponovljenog suđenja koje je naložio Vrhovni sud, sudije, tužioci, advokati i Šefka uputili su se u potok Kamenjaču. Jako milicijsko obezbeđenje čuvalo ju je od okupljene mase. Da je vide, došli su iz Jusića, Anđelića i okolnih sela…
I tu je Šefka, kao da nikad pre nije o tome govorila, iznenada rekla: „Ovde sam stajala kad sam čula zvižduk Avdije Hodžića. Zatim sam ga ugledala s pištoljem, a tamo je ležala Alija Hasanović. Glava joj je bila na ovoj strani, a noge tamo… Pored nje su stajali Osman Hodžić zvani Kemo, a s druge strane Hasan Latifović i moja majka Naila. Njih dvoje su mi dali dete, a Avdija me je ispratio do kraja šumice, pa se vratio do leša, a ja sam sama otišla kući.“
Kemo Hodžić bio je četrnaestogodišnji sinovac njenog muža. Za Hasana Latifovića u Jusićima se znalo da je ljubavnik Šefkine majke Naile. Nekoliko godina radio je u vojsci kao bolničar, a kad je došao u selo, na neki način nastavio je da se bavi tim poslom – „čistio je žene“, radio je pobačaje. Kad je u potoku otkriveno Alijino telo, on je okupljene ubeđivao da je pokojnicu usmrtio medved. Što se Avdije Hodžića tiče, advokatima je bilo sumnjivo što Šefka sve do kraja suđenja jedino njega nije uplitala u svoje priče. Zaključili su da ga štedi i da je baš on njen ljubavnik.
Šefka je ovako objasnila: majka Naila je znala da joj ćerka nosi krpe oko stomaka, da nije trudna i želela je da joj pomogne; Avdija je umeo da puca, a Hasan da izvede carski rez. Otkud tu dečak Kemo, nije se izjašnjavala, ali ona, Šefka, nije kriva, osim što je primila dete. Tokom prethodnih suđenja od advokata je bezbroj puta čula da u jugoslovenskom zakonodavstvu „delo učinjeno na lešu“ nije kažnjivo. A bilo je nedvosmisleno utvrđeno da je Alija bila već mrtva kad je rasporena.
Iako je ova Šefkina priča bar formalno bila logična – kao i prethodne, uostalom – sud joj „nije ukazao poverenje“. Avdija Hodžić do tada je već bio odležao svoje dve godine zbog skrivanja pištolja („pomoć u izvršenju krivičnog dela“), a ostale koje je pomenula niko nije dirao.
Osuđena je na smrt, s tim da joj se kazna zameni sa dvadeset godina zatvora. Postojalo je u socijalističkoj Jugoslaviji i takvo rešenje u zakonu.
Fila Filota uzalud se borio da i ovu presudu obori. Jer, osim što su Alijino dete našli kod nje, Šefku ništa drugo nije direktno povezivalo sa zločinom. A ostalo je neosporeno da jedna osoba nije mogla sama da ga počini, da ubije trudnicu i iz nje izvadi živo dete ne polažući ga na zemlju.
Nikada nećemo znati da li je poslednja Šefkina verzija zločina konačna verzija, ili bi na nekom novom suđenju počela: „Ja nisam sudu sve rekla. Ja imam još da kažem…“ Upućena je na izdržavanje kazne u zatvor u Slavonskoj Požegi.
Ali ostalo je i u sudskim spisima zabeleženo, bez komentara i objašnjenja, da su ispod Keminih noktiju „nađeni tragovi zemlje i ljudske krvi“.
ZATVORSKI DANI
U zatvoru je Šefka Hodžić završila osnovnu i srednju tekstilnu školu, a kao najbolja radnica brzo je postala instruktor u pogonu za konfekciju. Trinaest godina posle zločina u Kamenjači, odlukom Predsedništva BiH povodom Dana republike, 25. novembra 1982, zbog dobrog vladanja, zajedno sa još 27 osuđenika pomilovana je i puštena na slobodu. Obrazloženje je bilo kratko: „Proces resocijalizacije je završen, dalji boravak u zatvoru izlišan“.
Još dok je suđenje trajalo, Nedžib Hodžić razveo se od Šefke i u kuću u Jusićima doveo drugu. Ni s njom nije imao dece. Avdiju Hodžića je žena, Šefkina sestra, ostavila i vratila se braći, ali se nekoliko godina kasnije cela porodica junakinje ove priče, bežeći od sramote i mržnje komšija, iselila.
„Kemo je negdje u Njemačkoj…“, kazao mi je Ramo Hasanović sredinom prošlog meseca, kad sam ga našao u Jusićima.
Naravno da se svega seća, kaže, ali ne bi on da priča o tome zbog Alijine braće. Seća se kao da je juče bilo kako su ga u Titogradu hapsili dok je spavao: otvori oči, a oko njega milicajci s automatima: „Ajde, kažu, ustaj, i ništa ne pitaj!“ Dvadeset devet dana u pritvoru. Suđenje.
„Jok, nisam se bojao ni ovoliko! Šta ima da se bojim kad nisam kriv? Jeste, pljunuo sam je! Jok, bre, baš ništa nismo imali zajedno. Nikako! Jeste bila lijepa, baš…“
S brda pokazuje mesto gde je ubijena Alija, ali ne bi da me odvede.
„Niko u Jusićima od onda njeno ime neće ti izgovorit.“
Posle izlaska iz zatvora Šefka Hodžić je promenila ime i nastanila se u jednom gradiću u Srbiji. Udala se i rodila dete.
Pričalo se da se udala za advokata, ali Toma Fila kaže da to nije tačno. Šefka je s mužem osamdesetih godina došla u njegovu kancelariju da mu izrazi saučešće zbog smrti oca. „Neki čovek ni lep ni ružan. Rekao bi da mi je kolega…“
DA LI…
Saznao sam gde Šefka živi. Ili gde je bar doskoro živela, jer je rođena pre 73 godine, a ljudi su smrtni, danas jesi, sutra nisi, danas se veseliš na pilavu, a sutra ti voda Kamenjače lagano spira krv sa strašne rane.
U kriminalističkoj hronici Jugoslavije „Šefka Hodžić“ drugo je ime za izopačenost i besmislenu surovost, uprkos svemu što se posle ubistva Alije Hasanović u Jugoslaviji dešavalo. Tako će i ostati.
Možda pod uticajem svega što je u knjizi o ovom slučaju izneo Fila Filota, ja se na Šefku ne bih bacio kamenom. Ali da li bi radoznalost danas bila bolnija od kamenovanja?
S druge strane, možda jedva čeka priliku da kaže: „Ja nisam sudu sve rekla. Ja imam još da kažem“, samo što su ovog puta svi koje bi pomenula mrtvi.
Samo još Kamenjača teče kao pre, i mrak je, kad padne na Jusiće, kao i u svakom drugom sirotom i od sirotinje nesrećnom selu gluv, neprobojan.
Dijaspora.njews /Newsweek /PIŠE Momčilo Petrović
FOTO Stefan Jokić
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.