“Jugoslavija je morala da UMRE, evo ko ju je razorio i zašto”

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Američki politikolog Fil Batler tvrdi da su razaranje i raspad Jugoslavije bili deo šireg plana NATO saveza, kojim su želeli da oslabe geopolitičke protivnike zapadnog bloka u regijama Trećeg sveta i progutaju zdrave ekonomije naroda sa ovih prostora…

Možete li da zamislite danas Evropu sa Jugoslavijom kao ključnim igračem među narodima? Ja mogu. Jugoslavija je u stvari bila jedan od najvećih kulturnih i društvenih eksperimenata u istoriji.

Osnovana na području sukoba nekadašnjeg Austro-ugarskog i Osmanskog carstva, Jugoslavija je ujedinila obe kulture na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog, koji je posle velikih osvajanja asimilirao narode. Eksperiment, ako mogu tako da ga nazovem, trajao je nešto više od pola veka. Idealan iz razloga što su u jednoj državi živeli svi južnoslavenski narodi.

Stvaranje Jugoslavije delimično je bio i geostrateški potez Britanije i Francuske, da bi se usporila ili blokirala Nemačka. Odredbe tzv. “Krfske deklaracije” udarile su temelje ustavnoj monarhiji koja se ni po čemu nije razlikovala od Engleske. Prava i pravo glasa, i poštovanje temeljnih principa Ilirskog pokreta bili obećavajući aspekti rane Jugoslavije. No, tada je kralj Aleksandar ukinuo ustav i izbore, ali je zajednički život etničkih i kulturnih zajednica i dalje davao nadu za budućnost.

Rat, političke spletke, unutarnji i spoljnji pritisci u to vreme su teško opterećivali ovu novu svetsku silu u nastajanju. Kao što je to bio slučaj u mnogim takvim eksperimentima, na kraju je autoritarna vlast postala nužna, možda i poželjna. Nacionalni heroj Josip Broz Tito postao je taj “diktator”, ali je stekao svetsku slavu i čvrsto držao stvari pod kontrolom, a Jugoslavija je imala veliku ulogu na svetskoj sceni.

Međutim, kada je njegova moć oslabila, suprotne sile su našle svoje uporište. Nema naučnika ili političara koji o tome danas ne govori, ali uloga Tita u osnivanju Pokreta nesvrstanih nacionalnih država je neosporno velika i izuzetno značajna, pogotovo za ljude koji sada žive u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivših jugoslovenskim zemaljama.

U suštini, Pokret nesvrstanih težio je samostalnom razvoju naroda između velikih sila s idejom koja negira Hladni rat. Naravno, velike sile koje su se bavile ideološkim ratovima i imale su svoje strategije, koje su uključivale apsorbovanje svake od tih siromašnih nezavisnih zemalja. Kao što vidimo danas, strategija je bila da se izazovu bitke koje vode ka podeli i stvaranju nemoćnih zemalja i naroda širom sveta. Raspad Jugoslavije je najbolji primer, gde danas nijedna zemlja ne pokazuje naklonost prema Pokretu nesvrstanih.

foto: printscreen YouTube

Umesto toga, EU i NATO su bili gravitaciona sila koja je privukla Sloveniju, Hrvatsku i ostale. Vidimo ostatke strategije Hladnog rata i u činjenici da su Belorusija i Azerbejdžan jedine dve preostale članice pokreta u Evropi, a Fidži se kao najnoviji član pridružio 2011. Međutim, 2012. je samit Pokreta nesvrstanih imao je veću posećenost od bilo koje prethodne godine, što je možda i znak krize Zapada.

Gledajući s distance na raspad Jugoslavije, jasno je da se radi o zaokruživanju geostrategije Vašingtona koja se sprovodi svuda, pa i teškim metodama. Akcije Klintonove administracije su u to vreme bile tajne za javnost, kao što su i danas. U tekstu “Odluka o intervenciji – Kako završiti rat u Bosni” iz 1998. godine autor Ivo H. Dalder kaže “Dok danas mnogi pišu rečito i strastveno kako bi objasnili neuspeh Vašingtona i Zapada da se zaustavi etničko čišćenje, logori i masakri stotina hiljada civila, malo ko je to pitanje postavio u leto 1995. godine, kada su SAD napokon odlučile da preuzmu vodeću ulogu u okončanju rata u Bosni.

”Ali, istina je mnogo jednostavnija od stvarnosti. Nikome ne treba „trust mozgova“ da otkrije zašto je predsednik Bil Klinton oklevao da posreduje u Bosni. Klinton je u stvari nastavljao politiku prethodnika Džordža Buša starijeg, kojoj je cilj bio destabilizacija jugoslovenskog socijalističkog uspeha.

Sada znamo da su kod nas tajno obučavani pobunjenici odigrali ključnu ulogu u rasparčavanju regije preko organizacije poznate kao Atlantska brigada, koja se borila u ratu na Kosovu na strani Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a brojala je oko 400 naoružanih boraca, kao što piše Kristijan Siense Monitor 1999. Ovaj izveštaj otkriva da su SAD pod lažnim izgovorom vodile posrednički rat u bivšoj Jugoslaviji (prokxy war).

Što se tiče Bila Klintona i njegovog neradog uplitanja u regiju nekad poznatu kao Jugoslavija, može se reći da je to prljava istorija genocida i beskrajnih laži. Priča koju sam pronašao je priča o Francuzu koji je trenirao Atlantsku brigadu, što u svemu podseća kasnije na Ukrajinu, Libiju i Siriju. Vidite “obrasce” koji nas vode do istine. Stravična stratišta legitimne države Jugoslavije su služila za ulaganje u podelu preostalih komada zemlje, uz pomoć američkih predsednika, britanskih gospodara i nemačkih industrijalaca.

Atlantska brigada je delovala u raznim posredničkim ratovima na Balkanu, a važni pripadnici su joj bili smrtonosne ubice iz inostranstva.

Američki zvaničnici u vrhu dobro su ih znali i upravljajući njima vukli su konce na Kosovu i širom Balkana. Jugoslavija je postala prototip, i šablon za delovanje u Avganistanu i Iraku, Arapskom proleću.

Imena Medlin Olbrajt, Haviera Solane, generala Vesli Klarka i drugih spominju se i dalje. U bivšoj Jugoslaviji su prijatelji ključnih igrača u vladama bukvalno planirali da pretvore narode i zemlje u kreditore i investicioni “eldorado”.

Priča o tom genocidu u ime demokratije je strašna. Većina naroda sa ovih prostora je vraćena 200 godina unazad u neku vrstu srednjevekovnog života bez nade. Jedini tračak nade za većinu bivših “Jugoslovena” je, sasvim prirodno, EU i NATO savez.

Dok ovo pišem američki, britanski i nemački planeri već uređuju Siriju.  Bilo je zločina i genocida s obe strane u sukobima, od Kosova do ostalih ratova na Balkanu. Ali to nije poenta zbog čega sam se fokusirao na ovu katastrofu.

Pre svega, nijedan narod bivše Jugoslavije danas nema pravo glasa. Drugo, podela među tim narodima je dovela do smrti ili preseljenja miliona ljudi. Ali moja “fantazija” o Jugoslaviji bi možda mogla da bude iznenađenje. Da zaključim. Jugoslavija je izgrađena na ideji da u njoj Južni Sloveni neće ostati slabi i podeljeni narodi. Ujedinjeni u Jugoslaviju ne bi bili lak plen imperijalističkim namerama, kao što se događa danas.

Činjenica je da je posle Drugog svetskog rata socijalistička Jugoslavija postala neka vrsta evropske priče o uspehu. Između 1960. i 1980. zemlja je imala jednu od najvažnijih stope ekonomskog rasta u svetu, pristojan životni standard, besplatnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, zagarantovano pravo na posao, jednomesečni plaćeni godišnji odmor, stopu pismenosti od preko 90 posto, i prosečan životni vek od 72 godine. Koliko ja znam, ni jedna od država Balkana danas ne može da sanja ni pola ovog prosperiteta.

Jugoslaviju. Multietničko stanovništvo zemlje je imalo povoljan javni prevoz, stanovanje i komunalije. Neprofitna ekonomija bila je uglavnom u državnom vlasništvu, što nije primer zapadne demokratske ljubavi. U to vreme su od resursa daleko bili Nemačka, Francuska ili Velika Britanija, a bankari Londona i Luksemburga nisu mogli da izvlače milijarde iz socijalističkog sistema. Jugoslavija je morala da umre, a Regan, Buš stariji i mlađi i Klinton su pomogli da se to dogodi.

Politolog Majkl Parenti, često je govorio o katastrofi u Jugoslaviji. Prema Parentiju, američki cilj je bio da pretvore jugoslavenske narode u regiju Trećeg sveta, a to je moglo da se ostvari samo podelom zemlje koja će onda otvoriti svoje ekonomije korporativnoj eliti i zapadnim bankarima.

Po raspadu Jugoslavije zemlje je trebalo da pretvore u nesposobne da prate sopstveni kurs sopstvenog razvoja. Razbijenih ekonomija i prirodnih resursa one su tako potpuno dostupne multinacionalnim korporacijskim eksploatatorima, uključujući i ogromna mineralna bogatstva na Kosovu.

Osiromašeno, ali pismeno i osposobljeno stanovništvo je prisiljeno da radi za minimalne nadnice, koje će predstavljati jeftin radni bazen, a uz pomoć kojih će se lakše sniziti plate i u zapadnoj Evropi i drugde. Demontiranih industrija automobila, nafte, teških mašina, rudarstva i petrohemije, te raznih drugih industrija koje nisu smele da budu konkurencija postojećim zapadnim proizvođačima.

Jesu li Ukrajina, Donbas i Krim razumeli ovo pre EuroMajdana? Koji je na kraju plan za Rusiju? Iako ovo zvuči preteće, žao mi je, to je svet u kojem živimo danas. Snagom uspavanih američkih građana, drogiranih glupim bezvrednim tricama super-kapitalizma, svet preuzimaju tirani. Ali šta da je Jugoslavija preživela?

Šta da je veliki etničko-socijalistički eksperiment i dalje radio? Sigurno bi naš svet bio potpuno drugačiji nego danas. Još jedna stvar, Evropska unija bi uz Pokret nesvrstanih delovala u okviru svojih sadašnjih granica. Bila bi manje moćna i daleko manje geopolitički uticajna. Cela Evropa bi možda dolazila u Beograd, a sada se šest republika bori za mrvice iz Brisela“, zaključuje Batler.

(Dijaspora.news/kurir.rs)