Jovanu je kao dečaku bilo najteže da kaže: “Ja nemam”. Borio se i sam za koricu hleba, bio je sit samo kad rodi trešnja, a sada on hrani druge (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

– Teški dani su pokucali na naša vrata i veliki tmuran oblak nadvio se nad našom kućom. Znate, do juče smo bili prosečna porodica, a tog jutra smo se probudili bez ičega. Roditelji su to vešto skrivali od nas, kako bi nas zaštitili, ali smo jednog trenutka shvatili da smo zaista postali siromašni, da je frižider prazan – ovako svoju priču počinje Jovan Milić (22) iz Niša, kome je siromaštvo koje je doživeo, promenilo život.

Problemi za njegovu porodicu počeli su krajem 2007. godine, kada su roditelji ostali bez posla. Polako su se trošile rezerve koje su imali i negde oko 2008. godine su osetili pravi ukus siromaštva i bede.

– Sestra je kao najstarija podnela najveću žrtvu. Najviše je patila, redovno je odlazila gladna u krevet, samo da bismo brat i ja imali koliko-toliko normalan obrok. Brat je bio relativno mali, dečak od 3-4 godine, ja sam bio stariji, ali u početku ni mi sami nismo znali da smo siromašni. Sećam se da smo jedne godine krsnu slavu proslavili bez prijatelja, prvi put u životu. Umesto velikog ručka sa puno mesa, kolača, mi smo seli za slavski sto, a na stolu nam je mati pripremila malo pirinča sa malo soli. To je za sve nas bio najgori dan – iskren je Jovan.

Maj je bio “svečani” mesec za Miliće, tada su bili barem delimično siti.

– Budući da smo se ostalih meseci borili za koricu hleba, kada god bi došao maj mesec, ja bih rekao: “E sada me baš briga, ovaj mesec ćemo sigurno preživeti jer je rodila trešnja, imamo šta da jedemo”. Mogao sam da odahnem. I dan danas čuvamo našu trešnjicu u dvorištu. Iako imam šta da jedem, volim da dođe taj maj mesec, verujte mi na reč, to je najslađa trešnja na svetu, prvom prilikom ću doneti nekoliko kilograma redakciji Telegrafa – kaže nam mladi Nišlija kroz osmeh.

Taj iskreni izraz na njegovom licu pokazuje svu snagu mladića koji ima samo 22 godine, a jasno je da je svestan koliko je život vredan. Milići su iz siromaštva uspeli da se izvuku tek 2011, a koliko su te četiri teške godine ostavile traga na njima, shvatam kada mi kaže da i danas strahuju da se mogu ponoviti.

– I sada vodimo računa o svakom potrošenom ili uloženom novcu. Vrlo često mi dosadi majka kada kupuje na nekim akcijama, pa u marketima čeka povoljan trenutak ne bi li kupila mleko, brašno, itd. Uvek će u nama biti tog straha, da nam se ne ponovi doba siromaštva. Iako sam mladić, student, čini mi se da to ponekad zaboravim.

Jedino dobro što je proizašlo iz bede koju je preživeo, jeste što je odlučio da pomogne drugima koji su u istoj situaciji. Osnovao je humanitarnu organizaciju “Nađi Raula” i kao student Mašinskog fakulteta počeo da prikuplja pomoć. Ujedno je napisao i preko 10 knjiga, ali je tek ove godine odlučio da prvu i objavi. U njoj je ogolio ceo svoj život.

U autobiografiji “I siromašni imaju san”, govori o odrastanju u teškom siromaštvu, a svojim svakodnevnim primerom i kroz humanitarni rad pokazuje da taj san može i da se dosanja.

– Baviti se humanitarnim radom je jako teško, pogotovu na Balkanu gde ima mnogo gladnih. Zato sam za svoj 22. rođendan rešio da ga ne slavim nego da simbolično pomognem 22 porodice. Smatrao sam da je sebično da slavim, kada oko mene ljudi gladuju, pogotovu na jugu Srbije. Za mene bi to bilo kao da sam napravio veliku večeru za prijatelje, a oko mog stola su ostali prazni stolovi, gde sede gladni ljudi. Nadam se da ću za 50. rođendan moći da pomognem 50 porodica, pa i više – odlučan je mladić.

Još jednim detaljem pokazuje mi koliko je skroman i priseban. Neko vreme razmišlja, a onda kroz isti onaj osmeh, ali ovog puta sa izvesnom težinom u glasu, odgovara na pitanje čega je ostao željan iz detinjstva.

– Uvek sam želeo da imam parče kačkavalja. Čitaoci će u mojoj knjizi saznati razlog zbog koga volim tu vrstu sira i zbog čega imam maniju da kada nosim ljudima donacije, uvek im odnesem i kotur kačkavalja. Ono ostalo što smo imali je bilo dovoljno za mene, samo je taj kačkavalj nedostajao – kaže Jovan.

Priznaje da mu je kroz odrastanje najeteže bilo izgovoriti rečenicu: “Ja nemam”, verovatno zbog samog okruženja. Baš zato je u svojoj autobiografiji poseban deo posvetio vršnjačkom nasilju u školama prema siromašnoj deci.

– Želim da svojim primerom mladima prenesem snažnu priču o porodici i o njenom značaju. Svi će vam jednog dana okrenuti leđa, a jedino će vas porodica uvek čekati na kućnom pragu i jedino će vam porodica pomoći – savetuje Jovan.

To što danas ima dovoljno za sebe, ali i što može da pomaže drugima, u njemu izaziva pomešana osećanja.

– Srećan sam što mogu da pomažem, ali i tužan zato što ima mnogo, previše siromašnih i gladnih. Ali je lepo što mogu da pomognem, evo samo u prošloj godini smo isporučili oko 3 tone hrane siromašnima. Ali je potrebno siromašne i osnažiti, naučiti ih da znaju da beda nije bolest, već trenutna situacija. Kada sam osnovao humanitarnu organizaciju imamo sam 15 godina, možete da zamislite kako su me ljudi gledali kada sam nosio kutije sa garderobom po naselju, razvrstavao i posećivao porodice.

Čvrsto veruje da svako od nas može da promeni svet.

– Stalno ponavljam da je potrebno da svako od nas pomogne svom siromašnom komšiji, drugu, iako će možda biti neprijatno tom komšiji, njemu će ta pomoć značiti. Jedan čovek sa malo hleba i čašom mleka može promeniti svet – poručuje.

Prihod od prodaje knjige proslediće Centru za zbrinjavanje dece “Mara” u Nišu.

(dijaspora.news/telegraf.rs)