Jovan (28) je 5 meseci radio u Njujorku: Živeo sam u šupi od 10 kvadrata, radio 15 sati bez pauze, svi oko mene su se drogirali

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Strašno je na šta sve pristajemo, samo da bi se reklo da živimo u Njujorku – ogorčeno nam je rekao Jovan po povratku iz Njujorka

“Američki san” je i danas usidren u mislima brojnih Srba koji veruju da će se u “obećanoj zemlji” od siromaha lako i brzo pretvoriti u bogataša. Zbog toga odlaze tamo, u potrazi za boljim sutra, iako ni Amerikanci više ne veruju u priče o “američkom snu”.

– Valjda sve u životu moraš da probaš da bi se uverio kako je. Tako sam i ja morao da odem u Njujork na pet meseci gde sam sve vreme radio u keteringu kao konobar. Iako mi je smena trajala 15 sati, a nekad i duže, zarađivao sam taman koliko mi treba za život. Ništa više od toga. Da ne pričam da sam do posla i od posla do kuće putovao po dva sata, pa mi je za san ostajalo jako malo vremena – priča nam Jovan (28).

Za tih pet meseci, nikada nije imao pauzu na poslu. Kaže nam da su zaposleni morali da se kriju kada su gladni i da stojeći uzimaju zalogaj po zalogaj.

– Radnici se tamo smenjuju kao na traci. Ko pita za pauzu, lako može da dobije otkaz i da zaposle sledećeg koji stoji u redu. Strašno je na šta sve pristajemo, samo da bi se reklo da živimo u Njujorku – ogorčen je Jovan.

Jedan od najvećih problema je i smeštaj. Većina Evropljana živi u sobama od 10 kvadrata koje obavezno dele sa nekim.

– To je posebno zanimljivo. Znam ljude koji su se hvalili kako žive na Menhetnu, što u neku ruku i jeste tačno. Ali, “zaborave” da kažu da na tom Menhetnu žive u nekoj minijaturnoj šupi i da je dele sa Meksikancem, Vijetnamcem, nekim koga nisu birali, već su ga zatekli tu. Da ne govorim da su cene takvih šupa 800 dolara. U Beogradu za taj novac možete iznajmiti luksuzan petosoban stan u centru, sa SPA elementima u njemu.

Jovan dodaje da je u Njujorku najlakše otići na sve fensi događaje. Dovoljno je samo da upoznate dvoje ljudi koji rade na ulazu i već ste u prvim redovima na Fashion Week-u, na žurkama sa holivudskim zvezdama i pevačima.

– I onda se ljudi slikaju na tom istom Fashion Week-u i postavljaju slike na Instagram, a deset minuta posle toga po džepu traže sitninu da bi metroom mogli da se vrate kući. Što je najgore, lako je izgubiti se u svemu tome. Mnogo njih umisli da zaista živi “američki san”, pa ostaju godinama tamo, konobarišu i robuju gazdama. I nikada ne napreduju jer su priče o naglom bogaćenju i napredovanju čista laž – objašnjava.

Pod pritiskom finansija i osećaja da ste rob na poslu, većina se odaje porocima.

– Ja ne znam nikoga ko u Njujorku nije počeo da koristi bar marihuanu. U alkoholu i drogama vide jedini način da se oslobode psihičkog pritiska. A i, to je najjeftiniji način za opuštanje mozga – objašnjava mladić koji je među retkima koji su uspeli da odole porocima.

Iako mnogi po povratku u Srbiju dožive šok i samo razmišljaju kako da se vrate tamo negde u inostranstvo, u Jovanovom slučaju je bilo potpuno drugačije.

– Teško je objasniti, ali krenete od sitnica. Njujork je lep i uvek bih tamo otišao turistički, ali to je najprljaviji grad u kom sam bio. Svakodnevno kroz njega prođe milion turista i svako baca smeće okolo. Sve je preskupo, od neukusne hrane, do bioskopa – koji je takođe prljav. Mrzeo sam što postoje klasni marketi, oni u kojima kupuju siromašni i oni u kojima kupuju bogati. Naravno, mi siromašni smo jeli pravo smeće, genetski modifikovano – priseća se Jovan.

Zanimljivo je i da je najveća prijateljstva izgradio sa ljudima iz nebalkanskih zemalja.

– Balkanci su prilično čudni. Neverovatno mi je da se i tamo, na drugom kontinentu, sve svodi na to ko je Hrvat, a ko Srbin. Pre će vam pomoći neko iz Vijetnama nego sa Balkana – priča Jovan.

Samo u Njujorku ima dovoljno restorana da naredne 54 godine svakog dana budete gosti na različitom mestu. Ili da u njemu radite. Dakle, ima posla za sve: konobare sa iskustvom, početnike bez ikakvog predznanja o ugostiteljstvu, turiste sa i bez dozvole za rad u Americi.

Ukoliko se upustite u ovo, morate da znate da nećete postati direktor tog restorana, a naročito nećete početi da se bavite svojom strukom posle mesec dana. Bajke ni u Americi više ne piju vodu.

Što se “velike jabuke” konkretno tiče, ona će pre biti kisela nego slatka, i genetski modifikovana.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)