Jedina ESKIMKA u Srbiji: Jela je SRCE i JEZIK jelena, a sada OBOŽAVA pljeskavicu

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Voli da jede jelensko srce, od sunčeve toplote joj se crvene oči, a kosa se suši, otporna je na veliku hladnoću… kad ovo čujete, pomislite da se, u najmanju ruku, radi o nekoj vampirici iz priča, ali ne, ona postoji i živi baš ovde ovde, u Srbiji. Jedina Eskimka Darja Gončarova (20) koja se doselila pre nepune četiri godine, za “Telegraf” je otkrila koji putevi su je doveli u naše krajeve, kako podnosi temperature i šta joj nedostaje.

Kao što joj se po prezimenu i poznaje, Darja je poluruskinja. Jedino dete iz braka Eskimca i Ruskinje, rođenih u glavnom gradu čukotskog poluostrva Anadiru, gde je, na kraju krajeva Darja i rođena. U ruskoj oblasti koja se graniči sa Aljaskom je i živela do pre više od tri godine. Od tada kući nije ni išla.

– Mama i tata su odrasli u istom gradu, znali su se odmalena. I babe i dede su odande, tatini preci su se doselili u Čukotsku oblast još pre SSSR-a – priča na skoro čistom srpskom Gončarova.

Roditelji su joj se razveli 2009. godine. Posle toga je Darjina majka upoznala Srbina koji je tamo radio na građevini. Kako očuhu klima nije odgovarala, došli su svo troje za Srbiju. Ipak, teško joj pada privikavanje na klimu jer su tamo odakle ona dolazi leti temperature oko 20 stepeni, a prvi sneg padne već u septembru.

– U Beogradu mi je super, za sada. U Srbiji bih živela zimi, jer mi odgovara trenutna temperatura. Kod kuće trenutno temperatura ide do -40, a ovo je taman. Leti je katastrofa, tada palimo sve klime koje imamo u kući u Kaluđerici. Kad su najveće vrućine, trudimo se da sedimo kod kuće. Od ovog Sunca nam kosa gori, budemo žute kao Romkinje, pocrvenimo kao paprike i popucaju nam očni kapilari, pa nam oči budu krvave – kaže kosooka srednjoškolka.

Srpski jezik je, kaže, naučila napolju sa društvom. U početku se sporazumevala na ruskom i engleskom jeziku, ali je za šest meseci savladala osnove srpskog, što i ne čudi s’ obzirom na to da tečno govori eskimski, ruski, srpski, kazahstanski, azerbejdžanski, malo španskog i engleskog.

Ubrzo po dolasku, upisala je srednju ugostiteljsko-turističku školu.

– Prva godina mi je bila katastrofa. Prvo sam morala da sednem sa očuhom i prevedem sa srpskog na ruski da bih naučila lekciju, a posle učila na srpskom da bi umela da odgovaram. U početku sam čak crtala rukama. Ruski je malo teži nego srpski, a još sam i mlada tako da mi je zato brzo išlo učenje jezika. Kad moraš da se snađeš, moraš i da naučiš.

Darja je završila vanredno školu za kuvara, a trenutno završava redovno drugi smer – za konobara. Kaže da je zbog toga na praksi u hotelu “Palas” često zezaju: “Očekujemo još da upišeš za poslastičara ili turističkog tehničara ili koji smer je još ostao”… Nakon toga, planira da upiše pravo.

STIŽE I DA RADI

U slobodno vreme sa majkom po narudžbini sprema rusku hranu, koju potom dostavljaju. To rade u kući u Kaluđerici.

– Fali mi da pojedem gulaš od jelenskog mesa, od srca, jezika… Ja najviše volim da pojedem meso jelena koje je i najzdravije, jer se on hrani samo određenom hranom. Kod nas se uglavnom jede meso od jelena, foke, sveža riba, ali i medved. Napali su me drugari kad sam došla zbog toga što mogu da jedem jelena. I meni je bilo čudno kad sam pomirisala pljeskavicu, nije mi se dopao miris i nisam mogla da je probam. Međutim, očuh me je posle prevario i dopalo mi se. Sada se od toga gojimo mama i ja.

Darja je jedinica, ali sa nestrpljem iščekuje da dobije brata ili sestru po majci.

– Očuh nema dece, a nadam se da će ih biti.

Kaže da joj je odlazak jako teško pao jer je bila tatino dete.

– Trenirala sam hokej i košarku, čak i sa mojih 154 centimetara smao zato što je tata voleo te sportove. Otac mi je umro pre dve godine. Otišla sam sa majkom jer je ona tako htela, a i deca nekako uvek idu uz majku. Dogovorili smo se da ću da se vratim u Anadir kad završim školu, ali tata je umro pre dve godine – otkriva ova retko vaspitana devojka.

PRVA JE NA STOLU U KAFANI

Njen grad naseljava 24.000 stanovnika, postoji po jedna osnovna, srednja, viša škola i fakultet. Za narod kažu: “Kakva je klima, takav je i narod”, pa važe za zatvorene.

– Volim Srbe jer su dobar i otvoren narod i odlični za provod. Imam veliko društvo, ali mi je najbolja drugarica jedna Bosanka. Ovde je normalno da vas pitaju gde ste pošli ili nešto lično, a tamo bi vam samo rekli: “Produži dalje”.

U Čukotsku je sve, kako tvrdi skupo, i bioskop i kafići, pa se omladina često odaje alkoholu i drogi.

– Da nisam došla ovde, krenula bih pogrešnim putem. Ovde ima normalnih ljudi sa kojima volim da izađem u neku od kafana. Doduše, prvi put sam se šoirala u nekoj vinariji kad su drugari stali oko mene i počeli da mi vrište u facu i pevaju. Nisam znala gde se nalazim. U sebi sam se molila da se to završi što pre. Sad sam ja ta koja je prva koja se popne. A kad bi me videli Rusi kako igram na stolu, gledali bi me kao najveću budalu, bilo bi: “Nemoj da se brukaš, silazi”.

Uz svu toplinu i gostoljubivost, Darja misli da su srpski muškarci najlepši koje je videla iako su i njen otac i njeni eskimski preci bili visoki oko da metra.

Jednom Nišliji nije odolela, ali ništa sem toga nije htela da nam kaže.

– Sreća voli tišinu – samo se zagonetno osvrnula na izreku iz njenog mesta.

(Dijaspora.news/Telegraf/Slađana Vasić)