Javila nam se Milica koja je prerezala vene u beogradskom parku: Silovali su je, a koga god je pozvala te kobne noći, nije se javio

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

– Preplavi vas osećaj da je ovaj svet isključen za vas. Rođeni ste u pogrešno vreme, bez mogućnosti da bilo koga dozovete pomoć. Te noći kada sam pokušala da izvršim samoubistvo, svi telefoni za mene su bili gluvi – priča za Telegraf.rs Milica, dok krši ruke i dalje skrivene iza zavoja.

Milica Lalović (26) isekla je sebi vene pre 11 dana, usred noći u parku Šumice na Konjarniku. Nepoznati klinci šetali su tuda i videli kako crnokosa devojka iz trena u tren gubi sve više krvi. Njihov poziv policiji i Hitnoj pomoći spasao joj je život.

Sa teško stečenim mirom i hrabrošću koju imaju samo istinski jaki ljudi, Milica je ispričala šta se desilo te noći, ali i pre 10 godina, kada je prvi put pokušala da sebi oduzme život.

– Tuga sa kojom sam naučila da se nosim javila se ponovo pre oko mesec dana. Pokušavala sam da pronađem pomoć, čak i kod psihijatra, ali osim lekova za spavanje i tišine, nisam dobila ništa. Tog dana sam imala problema sa verenikom, te ga zvala da mi pomogne, da se smirim. Nije mi se javio na telefon. Otišla sam u parkić da se vidim s drugom, koji nije došao, jer nije imao vremena. U parku sam bila sama, sa osećajem da sam napuštena od svih, pa i od svoje porodice – počela je svoju ispovest Milica.

Te večeri pozvala je sve kontakte u svom imeniku, jedan po jedan. Tražila je i SOS broj i saznala da on ne postoji.

– Sve sam zvala, ne bi li neko seo sa mnom 10-15 minuta da razgovara. Niko se nije javio ili imao vremena za mene. Otišla sam u prodavnicu i kupila vino i žilete. Rekla sam sebi “dosta mi je svega, hoću da budem mirna” – priča ona.

Devojka koja istovremeno radi i studira drugi fakultet povukla je liniju žiletom od zgloba do lakta.

– U svemu sam uvek bila vrlo temeljna. Tako sam postupila i presecanju vena. No čim je krv počela da ističe, bilo mi žao što sam to uradila. Htela sam da vratim vreme, da ne umrem, da živim. U meni se javio instinkt za samoodržanjem koji nisam znala da i dalje imam. Doktor mi je kasnije rekao da sam imala mnogo, mnogo sreće – tihim, ali čvrstim glasom priča ona.

TERET KOJI NOSI DECENIJU

Prve misli o prekidu života Milici su se javile pre 10 godina – kada je silovana i naterana da o tome ćuti.

– Imala sam 16 godina kada sam bila napadnuta u prometnoj Kruševačkoj ulici. Bila je noć, ali svi su prozori na zgradama zjapili otvoreni. Niko nije stao, niti izašao da mi pomogne. To je za mene bio kraj detinjstva, a početak anksioznosti, bola i nervoze. Jedna trauma koju sam bila naterana da progutam, da ćutim i da nastavim dalje – kaže ona.

Uz svu saradnju sa policijom, napasnik nikada nije bio uhapšen. Kasnije je saznala da je pre nje silovao devet devojaka. Da je jedna od njih istupila, kaže Milica, to joj se ne bi desilo. Zato ona priča danas.

– Kada te siluju, ti izgubiš moć. Imaš osećaj da više nemaš kontorolu nad sobom, nad svojim postupcima. Ljudi oko tebe ne mogu ili neće da razumeju. I ti ne želiš više da budeš tu, treba ti da pobegneš negde gde ćeš biti zaštićena. Imala sam samo 16 i verovala da jedini način da se to desi jeste da zaspim. Popila majčine lekove. Htela sam samo da budem sigurna – priča Milica.

Na vreme ju je našao tadašnji dečko, prema kome zahvalnost u njoj nikada neće izbledeti.

– Moji problemi ipak nisu stali. I nakon toga više puta sam bila napadnuta. To je bol koji čovek mora da nosi u sebi, a koji na čudan način ljudi osete i onda nestanu. Svi oni koji su tu bili uz veselu Micu, onu koja radi i studira, postavili su se kao da sam tifusna, kao da ću da im prenesem neku bolest. Ja nisam negativna osoba. To što se desilo u Šumicama bio je incident koji sada znam da više nikada neću ponoviti, jer mog života niko nije vredan – priča ona o salvi osuda koje niko nema pravo da joj uputi.

NEKO JE JEDNOM MORAO DA PROGOVORI

Milica je svesna da put kojim je krenula neće ni brzo, ni lako preći.

– Nekada mi je drago što sam ostala živa, što sviram klavir, što mogu da dajem časove jezika, da učim, slikam, ali dešava mi se da me isti osećaj preplavi nekoliko puta u toku dana. Onda pokušavam da to prespavam – kaže ova buduća novinarka.

Budna, ona se trudi da što više olakša sebi. U sobu je stavila najlepše ruže i kroz prozor njene sobe dopire graja dece iz obližnjeg vrtića. Njen imenik se drastično smanjio, a verenički prsten završio u Adi.

– Ljudi prosto nisu vredni toga. Moj bivši verenik nije vredan toga. Devojka nepoznatog dečka (24), koji je ležao do mene u Lazi i čije su ruke takođe prekrivali zavoji, nije toga vredna. Naročito nisu vredni ljudi koji mi se danas javljaju i kažu mi da ih više ne zovem. Kao da sam to njima, a ne sebi uradila, kao da ću njih povrediti, ako sam mogla sebe – kaže ona.

Ono što njenom bolu i iskustvu može da da smisao jeste poruka svim drugim devojkama i momcima da nisu sami.

– Neko je jednom morao da progovori. Devojka koja je napadnuta ili osoba koja je pokušala da se ubije. Samo neko od njih od pročita ove moje reči i da ne digne ruku na sebe, i ja ću biti srećna. Sve će imati smisao. Niste sami. Nismo sami.

– Htela bih i da poručim mladim devojkama da ne padaju pod uticaj društva, da je jedini način da nas muškarci prihvate jeste da spavamo sa njima. Dovoljno je da budete ono što jeste. Ako vas neko ne prihvata, to nije vaš, već njihov problem. Danas mnogo veoma mladih devojaka spava sa momcima pre nego što su spremne, a to im ostavlja emotivne traume. Moje mišljenje je da to ne treba da rade, makar i neko vreme provele same ili sa drugaricama – kaže Milica.

(dijaspora.news/telegraf.rs)