Prvu njegovu priču pročitalo je 200.000 ljudi.
Mnogi ljudi iz Srbije odlučuju se da spakuju kofere i zapute se u tuđinu, u potrazi za dostojanstvenim životom – a jedno takvo iskustvo našeg čoveka u Kanadi objavio je “Vajs”.
Autor Džo Banana već je pisao o tome zbog čega je doneo odluku da se preseli u Kanadu, a njegovu pričupročitalo je preko 200.000 ljudi.
Šest godina kasnije, on je za ovaj portal ispričao kako se snašao u ovoj velikoj zemlji.
Prenosimo njegovu priču:
Sleteli smo.
Nervoza je bila na vrhuncu, jer je prolazak kroz vrata “raja” bio nadohvat ruke, ali još uvek tako daleko. Pred šalterom za emigrante sam grozničavo proveravao vize i pasoše. Uspeo sam, ipak, nekako da se smirim, da iskuliram, ubacio sam se lagano u zen smiren kao Dalaj Lama, a u duši emotivna praznina; spreman na svaki mogući ishod. Prišao sam šalteru.
Mladi pandur je smoreno uzeo naše papire, gledao sam ga kako retardirano drži olovku, mene bi učiteljica već vukla za zulufe. Pitao me je gde ćemo boraviti dok je žvrljao nešto po papirima i prilično rutinski proveravao sve. Lupio je pečat welcome to Canada. Osećanje je bilo kao da si završio fakultet ili kao da si se skinuo iz vojske — veliko ništa. Verovatno jer znam da igranka tek počinje. Uzeli smo tu gomilu nekakvih brošura za snalaženje u Kanadi i otišli smo po kofere. Kolica su koštala 2$, a ja nisam imao sitno. Vrteo sam se unaokolo dok mi nije prišao brkati Sandokan i ponudio pomoć. Dao sam mu 20$ da mi ih usitni i pomislio sam kako me je izvaćario dok sam ga posmatrao dok odlazi. Vratio se nakon pet minuta sa sićom… Ni dan danas ne znam da li je bio radnik na aerodromu ili samo prosečni Kanađanin. Takvih primera ničim izazvane dobrote ima skoro svakodnevno.
Izašli smo, a zatim grlili i ljubili sa rođacima. Potom smo krenuli ka našem novom prebivalištu. Noć je već pala, vozili smo se i pričali dok sam posmatrao svetla velikog grada. U glavi sam ponovo ulazio u fajterski mod: pozitivno naložen, adrenalin me je cepao, isturenih grudi i dignutih obrva, u glavi Kanado poješću te za doručak, jebaću ti kevu!
Prvih dana u Kanadi je kuljala pozitivna energija; avantura, dragi rođaci su nas primili sa pet zvezdica, pomagali savetima, vodali unaokolo, družili smo se, a bilo je leto. Kratki rukavi, cveće, roštiljanje, igranje stonog tenisa, šetnje. Doživljavali smo davno zaboravljenu srdačnost Jugoslavije pre ratova devedesetih. Sve je delovalo kao godišnji odmor. Oni nisu kapirali potpuno dubinu naših razloga za iseljenje, niti krizu koja je bila na svim nivoima u Srbiji, a mi nismo kapirali (što nas je tek čekalo), blagodeti i način života u Kanadi. Po inerciji sam hvalio Srbiju i Beograd — najbolji grad na svetu, dok su oni isto to radili za Kanadu i Toronto. Kod njih smo ostali neka dva meseca, dok nismo bili u stanju da se sami prehranimo, a zahvalnost njima je ostala večna.
U prvim danima je trebalo da se odradi puno stvari: test iz engleskog jezika, prijavljivanje u institucije, vađenje dokumenata, upisivanje dece u sledeću školsku godinu. Otvaranje računa, ponovno polaganje vožnje. Sve aktivnosti su tekle kao podmazane, upoređujući sa srpskim šalterima i procedurama. Neka opuštenost, srdačnost, sa osmesima od uva do uva, gledanjem u oči velikom pažnjom i razumevanjem i najvažnije — voljom i odlučnošću da se završi sve i nađe rešenje. Osećao sam se na šalteru kao kod kuma na kafi, sa dubokim poštovanjem i naklonom države i sistema prema običnom čoveku.
Kasnijih godina, naviknut na ove standarde ljubaznosti uspevao sam svašta da pozavršavam na osmeh. Recimo da registrujem kola bez ijednog dokumenta. Kažem lepo da sam ih zaboravio, nabacim kez i izdiktiram svoje podatke. Našli su me odmah u sistemu, sa fotografijom, i izdali mi sticker za dva auta.
Sistem koji funkcioniše do ludila, pojednostavljen i prilagođen običnom čoveku. Kada smo se selili i menjali adrese sva nova dokumenta sam izvadio preko interneta — stiglo u sanduče. U banku ili bilo gde se ulazi u japankama, sa majicom na bretele, prljav sa gradilišta i blatnjav ili sa šlemom i zaštitnom opremom. Izgled nije bitan, bitan je čovek. Razgovor sa službenikom je kao sa barmenom: kako život, kako deca, je l’ si gledao juče tekmu. Primetio sam i da se u Kanadi izgovorena reč apriori smatra istinom, i ljudi to uglavnom ne zloupotrebljavaju. Niko ne pretpostavlja da lažeš.
U početku su mi padale na pamet razne kombinacije i kako bi to poverenje izgledalo u majci Srbiji. Ali ovde ima oko dve stotine nacija i svi se nauče na isto ponašanje — lepo i neiskvareno. Kanada brine o nama i pazi na nas. Nije nam stala na žulj, pustila krv i izvlači iz ljudi ono najbolje, a mi joj dobrim uzvraćamo.
Drugačije vrednosti su zastupljene, biblioteke su pune ljudi, a nedeljom kada otvaraju u devet sati stvori se ispred red. Svi stalno nesto doniraju, poklanjaju, ostavljaju ispravnu tehniku i nameštaj na ulici da uzme neko kome treba. čuveno kanadsko I am sory i thank you tako glupo deluju u početku, ali vremenom sam uvideo koliko ta sitnica može da mnogo znači i puno govori o kanadskom društvu.
Jedno od kanadskih čuda koje koristimo obilato je vraćanje kupljene robe — bez objašnjenja. U fazonu, nakupujemo stvari pa probamo kod kuće i vratimo 80% onoga što nam se ne dopada.
Takođe svi rade price matching (poklapanje cena), u prevodu dođeš u maksi sa flajerom iz rodića i kasirka odmah koriguje postojeću cenu da bude kao kod konkurencije. U teoriji možeš da kupiš uvek po najnižoj ceni konkurencije.
U Torontu i okolini sve deluje veliko i prostrano, nesagledivo. U centru, ispod ulica Toronta ima oko 28km povezanih podzemnih prolaza koji su u stvari tržni centri na više nivoa i povezuju velike zgrade, metro, druge tržne centre, itd. Celokupna ponuda je ispod grada; od restorana, bioskopa, butika, kafića, namirnica… Ne mora se nikada da se izlazi napolje. A na površini je tek ludilo mozga.
Cele godine ima nekih festivala i događaja na pretek i za svačiji ukus. Ipak u tom urbanom ludilu nekako se oseća opuštenost. Ljudi izgledaju drugačije, bez agonije na licima, tinejdžeri izgledaju mnogo mlađe, naivnije. Sa petnaest godina se i dalje igraju lego kockicama. Izrastu u dobre ljude. Evo, recimo već šesta godina da nisam imao situaciju u saobraćaju, ne znam šta je sirena.
Prevelik grad, svetska metropola, u centru svih dešavanja i trendova, kažu ljudi kao opuštena verzija Njujorka, ili obrnuto, Njujork je kao Toronto na steroidima.
Kao emigrant, u prevodu večiti turista, uvek mi je iznova zanimljivo da odem do centra. Pošto živim u predgrađu Toronta, gde smo se saživeli sa kulturom i životnim stilom malog grada, odlazak u centar mi je uvek avantura, deluje uvek kao da idem na vikend iz Beograda do Toronta. Ne osećam se Toronćaninom 100%, uvek sam turista, veoma dobro osećanje. Velika je verovatnoća da neću sresti nikoga koga poznajem, što doprinosi osećanju nesagledive slobode i rasterećenja, ali i ravnopravnog pripadanja šarenolikom svetu.
Prve godine smo imali million blamova i smešnih situacija. Recimo, glasno ogovaranje na srpskom, a crnac progovara: “Dobar dan, ja sam studirao u Beogradu.” Samouverena kupovina prvog sendviča sa prilozima, jer je red iza mene, pa da se ne blamiram. Kada me je pitao me za priloge, nisam razumeo ništa, pa sam samo rekao: “Ono prvo što ste rekli”, i posle deset minuta sam izašao sa sendvičem kao da su ga spremila deca kad se igraju, od blata i listova iz dvorišta.
Odlazak kod frizera, pa me pita kakve hoću zulufe (sideburns), i ostala stilska pitanja. Došao sam kući kao izbljuvan, sa kosom koja ide napred u špic i poravnata oštra linija pozadi. Još sam častio čoveka 7$, naravno, znači skoro duplo od cene. “Keep the change”, toliko sam bio “prezadovoljan”. Ni dan danas nemam svog frizera, čista lutrija svaki put.
(dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.