IZA SKUPE ODEĆE I LUKSUZA GASTARBAJTERA: Brutalno iskrena ispovest žene koja je otišla da radi u Nemačkoj!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

O životu i radu u inostranstvu postoje brojne predrasude. Bez obzira koliko je loše u domovini, ipak nije svima med i mleko kada pređu granicu i trubuhom za kruhom se okušaju u radu u nekoj od „obećanih“ zemalja.

Baš jedno takvo, potpuno iskreno iskustvo devojke koja je otišla da radi u Nemačkoj prenosi index.hr:

– Nedavno iskustvo podstaklo me je na razmišljanje o vrstama naših radnika u Nemačkoj, kao i o celom spektru društveno-psiholoških činilaca i promena s kojima se jedan emigrant suočava, u zavisnosti od njegovog profila. Stekla sam utisak da se na našim prostorima o tim stvarima ne priča i da se uporno ponavlja isti, apstraktni scenario u kojem je „neko otišao, dobro mu je i ne vraća se”.

Iskustvo koje me zapravo najviše pogodilo na neki način započelo je od televizora. Naime, odlučili smo da prodamo stari TV preko ovih novih oglasa na Fejsbuku i javio nam se „naš“ čovek. Spomenuo je da živi u drugom gradu i da nema auto, a da bi hteo da vidi televizor uživo pre nego što ga kupi. Odlučili smo da odemo do njega i odvezli se do adrese koju nam je dao.

Četvrt u kojoj smo završili izgledala je poput geta. Zgrade su bile oronule i stare, osećao se neprijatan miris, a okolo je sve bilo puno birtija i kockarnica. „Obećana zemlja, ha?“, nasmejali smo se među sobom. Prišao nam je čovek u blještavo belim patikama velikog brenda, lepo popunjen, u 40-im. Pružio je ruku i predstavio se, izgledajući jako nervozno. Hteo je da nas odvede do stana njegovog prijatelja jer se njegov „preuređuje“, ali nije mogao da ga pronađe.

„A ništa, idemo do mene“, nelagodno je rekao. Ušli smo u zgradu i neprijatan miris koji smo osetili postao je još gori. Stepenice su bile stare i oštećene, neki stanovi nisu imali ni vrata na ulazu, a čule su se bušilice, lupanje, dečji plač i vika u kojoj je odzvanjao uglavnom balkanski govor. Došli smo do njegovog sprata i otvorio je vrata.

„Ovo je samo privremeno…“

Ugledali smo prizor sobe s tri kreveta na sprat. S njim su živela još tri dečka, svaki sedeći na svom krevetu i tipkajući po mobilnom. Pod se nije video od silnih kesa iz supermarketa i šoping centara. Na prozoru je stajala pepeljara, a ispod njega prazne flaše piva. Osećao se miris cigareta i znoja.

„Ovo je samo privremeno“, rekao je. „Par dana“, dodao je. „Ili par meseci“, ubacio se njegov nešto iskreniji cimer i nasmejao. „Šef je kupio ovu zgradu i trebalo bi da je preuredi“, rekli su. Uočila sam kutije s dečjim patikama, igračke s etiketama i tek kupljenu robu. TV je savršeno radio. Kupio ga je i mi smo otišli. Nisam uspela da saznam da li je njegov šef „naš“ ili Nemac, ali u svakom slučaju čovek nije lud. Ima firmu u kojoj ima posla, dovlači jeftinu radnu snagu i smešta ih u svoju zgradu gde dobijaju prijavljenu adresu…

Neki od tih radnika neće se stideti uslova u kojima žive, svesni da pokušavaju da se izbore za neki bolji život u budućnosti, dok će se neki skrivati iza novih patika i novog telefona, govoreći komšijama u rodnom kraju da je sve bajno i ne spominjući uslove u kojima žive. Nisam mogla da ne pomislim koliko je obećana zemlja za ove ljude zaista obećana. Ili kako će ovaj muškarac nakon nekoliko meseci doći kući s kesama najnovije odeće, igračaka, mobilnim telefonom i svim ostalim super stvarima kojima će se njegovi klinci hvaliti u školi, komšijama će izgledati imućno, dok će se on stiskati u zadimljenoj sobi s još tri nepoznata muškarca.

S jedne strane mogu da razumem njihovu potrebu za sakrivanjem ili ulepšavanjem istine, jer zašto bi dali to zadovoljstvo onim zlobnicima iz komšiluka koji uvek imaju nešto da kažu? Ali, izreka da nikad ništa nije onako kako izgleda u ovom trenutku je dobila vrlo jasnu manifestaciju.

Primetila sam da je jedan deo ovih radnika zadovoljan ovakvom situacijom i ne razmišlja o poboljšanju uslova života u budućnosti. Oni će sledećih dvadeset godina ostati na istom, osnovnom znanju nemačkog jezika i biće im dovoljan i posao koji rade i novac koji zarađuju. I to je sasvim ok, ako su oni zadovoljni s tim.

Ipak, postoje i oni kojima je život u ovakvim uslovima samo privremeno rešenje dok ne nauče bolje jezik i stanu na noge. Tako sam upoznala i ljude, neke s diplomom, neke bez nje, koji rade kao pomoćnici u proizvodnji, sobari, baštovani, kuvari i u isto vreme se dalje usavršavaju, uče jezik i školuju se. Oni znaju da je to sve privremeno i puštaju druge da pričaju, druge koji će ih verovatno za koju godinu nazvati i pitati postoji li koje mesto za njih u firmi u kojoj će jednog dana završiti.

Onda je tu i slučaj u kojem porodica dođe za jednom osobom koja se tu smestila. Dok su oni finansijski ipak sigurniji, počinju da se javljaju problemi više psihološko-sociološke prirode. Nedostaju im prijatelji, celo vreme posvećuju prilagođavanju novoj okolini, uče jezik i traže svoje mesto – potraga koja psihički može biti i te kako iscrpljujuća.

„Imam taj tik, po noći kad ležim u krevetu stiskam nokte u dlanove. Kad krenem da razmišljam o budućnosti, jesam li dobro odlučila, šta ću raditi, gde ću završiti, šta će biti sa mnom“, rekla je žena jednog emigranta koja mu se tek nedavno pridružila u obećanoj zemlji. Visokoobrazovana, koja je imala i karijeru i relativno dobar posao kod kuće, ali nije videla dalje napredovanje u toj okolini.

To su neke lične borbe o kojima malo ko priča, uglavnom zbog straha da bi naišli na osude i nerazumevanje. Onda postoje i visokoobrazovani stručnjaci – najveći „srećnici“. Neke od njih su kompanije dovukle ovde s nadprosečnom platom, osigurali im luksuzan smeštaj, platili agenciju da im pomogne oko sve papirologije i izazova s kojima mogu da se sretnu u novoj zemlji. Njima znanje nemačkog i nije toliko nužno, na poslu se većinom sporazumevaju na engleskom, imaju normalno radno vreme, slobodne vikende, plaćenu mesečnu avionsku kartu za kući, službeni auto, plaćen smeštaj i zapravo sve što zarade ostaje im kao džeparac.

Ali, ni o tome se ne priča baš, jer malo ljudi može s takvom osobom da se poistoveti. Veliki je to pritisak ponekad, ako niste traženi stručnjak, dobar programer ili doktor. Jer ne radi se tu samo o poslu. Svi koji žele više od života u inostranstvu, napreduju i pomere se s mesta, prolaze kroz ceo proces preispitivanja i spoznaje da će morati još dobro da se pomuče da bi došli do mesta na kojem žele da budu. A takvi koji su već neko vreme ovde znaju da je obećana zemlja obećana samo za one koji su spremni puno da rade. A neki i da žive s tri muškarca u jednoj sobi.

dijaspora.news/Espreso