Iz ozloglašenog zatvora u Srbiju: “Ovde mi je GORE NEGO U GVANTANAMU”

Srbija se prošlog jula složila da primi dvojicu zatvorenika iz Gvantanama kao pomoć naporima američke vlade da ozloglašeni zatvor stavi pod ključ.

Iako je srpska javnost mahom negodovala zbog pristanka da se “udome” dvojica bivših zatvorenika, državljanin Jemena Mansur Ahmeda Sada al Dajfi i Tadžikistanac Omar Hamzajavič Abdulajev, priča je uskoro potpuno zaboravljena, a o njihovom boravku ovde ne zna se gotovo ništa. Međutim, u dokumentarcu “Izvan Gitma” američke mreže NPR, saznali smo da je Al Dajfi do pre dva meseca štrajkovao glađu tražeći od američkih vlasti da ga premeste iz Srbije. On je rekao da se ovde oseća kao rob kao i to da se plaši. Optužio je i sprske vlasti da ga špijuniraju i ne tretiraju kao civilizovanog građanina.

Takođe, govori kako je NATO kampanja 1999. pokrenuta upravo iz razloga da bi se “zaustavilo višegodišnje srpsko klanje”.

U takvom okruženju, smatraju autori emisije, a i sam bivši zatvorenik, asimilacija je nemoguća.

– Kada sam čuo da idem u Srbiju bio sam uplašen zbog istorijskih konflikata između Srba i muslimana 90-ih godina. Pomislio sam: “Bože, idem u tu državu”. Ne znam ništa o Srbiji, jezik, kulturu – ispričao je Mansur al Dajfi koji zbog nestabilne situacije nije mogao da se vrati u rodni Jemen.

Danas živi u malom stanu u Beogradu: ima spavaću sobu, kuhinju i dnevnu sobu, s lepim pogledom na grad.

Srpske vlasti su mu organizovale novi život: stan, mesečnu stipendiju i mogućnost pohađanja nastave sprskog jezika. Posle 14 godina u Gvantanamu, najzad je slobodan, ali u razgovoru s novinarem tvrdi da ima osećaj kao da je i dalje u zatvoru.

– Kada su me doveli u Srbiju, život mi se pogoršao. Potpuno su mi uništili snove. Život je je još gori… Ne zato što volim Gvanatamo, ali život mi je ovde postao gori. Osećam se kao da sam u drugom zatvoru – kaže on.

U Gvantanamnu je sam naučio engleski, ali u učenju srpskog nije mnogo napredovao. Kaže da su mu izgledi za obrazovanje, posao, društveni život i brak propali zbog toga što je obeležen kao osoba optužena za terorizam. Kako kaže, vole bi da su ga poslali u neku arapsku zemlju.

Zbog toga, Al Dajfi je gotovo 40 dana štrajkovao glađu ne bi li skrenui pažnju američkih vlasti da usliše njegove molbe.

– Tražim da me pošalju u drugu državu gde ću moći da započnem život. Da zasnujem porodicu, završim započete studije i živim kao normalna osoba. Ne želim ništa više u životu. Nadam se da ću otići odavde negde gde ću dobiti pomoć, u neku drugu zemlju, gde ću moći bar nešto da uradim sa svojim životom, da nastavim život, to je ono što želim – rekao je on.

“Maskirani Srbi su me bacili na pod i pretili mi”

– Nekoliko trenutaka nakon što sam prvi put razgovarao s Dajfijem, zaustavila me je policija i počela da me ispituje. Iako je srpska vlada pristala da mu pruži utočište, činilo se da ih uznemiruje činjenica da čovek koji je bio optužen za terorizam živi u njihovoj prestonici. Zvaničnici, s kojima sam razgovorao, uključujući i premijera, izjavili su da se bivši zatvorenik dobro prilagođava u Beogradu. Međutim, posle našeg prvog intervjua, Dajfi je nestao. Dva dana nije odgovarao na telefonske pozive, niti je otvarao vrata. Posle toga se pojavio u mom hotelu, izgledao je prestravljeno, a na glavi je imao svežu masnicu. Bio je siguran da su ga pratili i da nas posmatraju u predvorju hotela, pa smo zato otišli u moju sobu da razgovaramo – opisuje Rat u emsiiji koja je ispraćena i snimcima Al Dajfija u sobi koji je od svoga advokata zatražio da to veče ostane u hotelu.

On je dan nakon prvog intrevjua ispričao novinarima da mu je nekoliko “maskiranih Srba” nasilno upalo u stan i bacilo ga na pod uz pretnje “da ako hoće da ostane ovde, drži jezik za zubima”. Takođe je rekao da su ga optužili da laže i igra igrice i još jednom pripretili da će “ga odvesti na drugo mesto ako mu se ovde ne sviđa”.

Kako pre susreta u hotelu nikako nije mogao da stupi u kontakt s njim, Rat se obratio i srpskim novinarima, ali i predstavnicima vlasti. U razgovoru sa ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem, američkom novinaru je rečeno da su zatvorenici iz Gvantanama dobro tretirani i da se radi sve na njihovoj rehabilitaciji. Na pitanje zbog čega je Dajfi nestao i naprsno odlučio da prestane da govori, Stefanović je rekao da nikog ne mogu naterati da priča ili da ne priča ukoliko to ne želi.

Prestanak štrajka glađu

Kada je Rat otputovao iz Srbije u novembru prošle godine, Dajfi je i dalje štrajkovao glađu, ali je u razgovoru sa novinarem mesec dana kasnije otkrio da je na nagovor majke, koja je i sama pripretila štrajkom glađu, počeo da jede.

– Redovno sam razgovarao s Dajfijem, posredstvom video-poziva i poruka. Rekao je da mu je ovo prva zima bez pristojnog kaputa. I dalje je bio očajan – kaže Rat.

“Pametan sam i opasan”

U jednom od telefonskih razgovora, Dajfi je pozvao Rata kako bi mu rekao da je u stanu pronašao skrivene kamere. Taj deo može se takođe videti u dokumentarcu.

– Zaista sam besan. Ovo je stvarno prekrdašilo… Nadziru me kamerama na mestu gde živim – čuje se Dajfi pokazujući kamere koje je iščupao.

Nekoliko trenutaka kasnije, njemu su u stan upali naoružani ljudi, a Dajfi je ostavio upaljenu vezu sa novinarem tako da je čitav incident zabeležila kamera.

Oni su mu pretresali stan, a Dajfi je tražio da mu objasne “šta je loše uradio”. Nakon kraće stanke, ušlo je nekoliko nemaskiranih policajaca koji su govorili engleski.

– Možete li da mi kažete zašto me špijunirate u mom stanu? Dajte mi jedan razlog, jesam li kriminalac? -upitao je nekadašnji zatvorenik.

– Ne dam vam telefon! Ne! Ne razgovarajte tako sa mnom! – urlao je Dajfi na policiju.

Nemojte da me plašite. Slušajte, ako sam bio loš… Nisam glup. Veoma sam pametan. I veoma opasan – te reči su pogodile pravo u centar.

“Da li Dajfi ozbiljna pretnja, ili samo očajnik koji je sateran u ugao? Upravo to je ono što Srbija želi da zna”, navodi Rat.

Ipak, Dajfi je rekao da protiv Srbije i njenog naroda nema ništa, niti je ikada imao.

(Dijaspora.news/blic)