ISPOVEST PREVARENOG SRBINA: Obećali su mi posao u Norveškoj, a onda me opelješili

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Novosađanin G. K. (27) je do aprila 2014. mesecima bezuspešno pretraživao ponude za posao u nadi da će pronaći bilo šta što bi mu pokrilo račune i napunilo frižider. Kad je naišao na „savršenu“ šemu za posao u Norveškoj, nije ni slutio šta ga čeka. Ovo je njegova priča.

Taman kada sam prelazio preko još jednog oglasa koji mi je nudio “stimulativnu zaradu u prijatnom ambijentu” zazvonio je telefon. Sa druge strana bila je Milica, moja koleginica sa fakulteta koja živi u Kragujevcu. Na moje “E, de si Mico”, usledio je rafalni odgovor:

– Slušaj me ovako, nemam puno vremena. Dobila sam neverovatnu ponudu od jednog poznanika. Mislim, ja ga ne znam, ali zna ga moj stric. Radi se o putovanju u Norvešku, neka vrsta stručnog usavršavanja. Imali bi smeštaj, kurs norveškog i priliku da radiš neki poslić dok si tamo. Sve što ti treba je da uplatiš 400 evra i to je to – rekla je uzbuđeno.

– Stani, stani – pokušao sam da je smirim

– Je l tebi dosadno, pa me zajebavaš? Kakva Norveška? Koji poznanik? Šta da radim u Norveškoj? Ja čak ni ne volim zimu, a tamo je stalno zima i mrak. Znaš li ti da oni imaju neke lampe koje drže u stanovima, a koje emituju nešto poput dnevne svetlosti pošto im padne mrak u dva popodne?

– Da li si ti normalan? Ja ti pričam o šansi koja nam se nudi jednom u životu, a ti mi spominješ lampe i zimu. To ti je to ukratko, razmisli, pa mi javi da ti prosledim broj tog čoveka da čuješ šta će ti on reći. Ali slušaj, nemamo puno vremena, to će se brzo popuniti. Čujemo se kasnije – prekinula je vezu, a ja sam ostao u stanju šoka još neko vreme.

Pre pet minuta sam razmišljao da se prijavim na neki od kretenskih poslova koji funkcionišu po principu – oderi se od rada 30 dana u mesecu ubeđujući ljude da im je potrebno neko smeće koje prodaješ, da bi na kraju meseca eventualno dobio neki bedni procenat sa kojim ne možeš ni stan da platiš, a sada mi se nudi prilika da zapalim u Norvešku i rešim sve svoje problem za “samo” 400 evra.

Sem već pomenutih lampi, sve što sam znao o Norveškoj bili su vikinzi, fjordovi, lososi, Knut Hamsun i fudbalski klub Rozenborg.

Jednim klikom sam ugasio oglase za posao i na Guglu ukucao “Norway”. Malo je reći da sam ostao bez teksta kada sam ugledao slike koje su mi iskočile pred očima. Pa ovo je kao neka zemlja iz Tolkinovih romana. Već sam video sebe kako uživam u svojoj drvenoj kućici sa pogledom na jezero Hornindalsvatnet, dok se losos krčka na šporetu.

Pozvao sam broj koji mi je Milica ostavila i javio se gospodin koji se predstavio kao Nikola. Očekivao je moj poziv i ljubaznim glasom mi je objasnio da on preko svog klastera i uz saradnju sa AISEC-om organizuje odlazak mladih ljudiu Norvešku na tromesečno stručno usavršavanje. Iza svega stoji Evropska Unija koja praktično pokriva sve troškove. Ovo je druga godina kako učestvuje u ovom programu. Ponovio mi je priču koju mi je rekla Milica, uz još nekoliko detalja i razgovor smo završili dogovorom da će mi uskoro poslati mejl sa celokupnim programom i ugovorom.

I, zaista. Isto veče sam dobio program puta i ugovor sa pečatom, uz molbu da pare potrebne za kotizaciju pošaljem što pre, jer već ima 16 ljudi, a ima mesta za 20. Očajno vreme zahteva očajne mere, a ja sam u tom trenutku bio više nego očajan. Odlučio sam da pozajmim 400 evra i pozdravim se sa Srbijom.

Iako sam po prirodi nepoverljiv, vodio sam se činjenicom da mi je ovo preporučila najbolja drugarica, koja je to čula od svog strica, kojem je to rekao prijatelj, tako da nisam ni razmišljao o mogućnosti bilo kakve prevare. O, kakva sam budala bio.

Sutradan sam krenuo u potragu za parama. Zadatak nije bio lak, ali do 19 časova imao sam potrebnu sumu uz obećanje da vraćam sve čim se dokopam Norveške.

Nakon još jednog prijatnog razgovorasa Nikolom, punog hvalospeva o zemlji i ovoj prilici koja mi se pruža, poslao sam pare ubeđen da je Fortuna napokon bacila pogled i na mene. Da li sam vam već spomenuo kakva sam budala ispao?

U međuvremenu, Milica se našla sa pomenutim gospodinom i još dvojicom momaka iz Kragujevca koji su bili u “našoj grupi” za put, kako bi se lično uverili u celu priču. Jedan od njih je bio Nikolin komšija. I sve je delovalo idealno, makar po onome što mi je ona rekla. Nikola je na sastanak došao sa akt tašnom i hrpom papira, odajući utisak divnog porodičnog čoveka koji savršeno zna o čemu priča. Inače se bavio cvećarstvom, a kada sam otišao na njegov Fejsbuk profil video sam simpatičnog debeljka kako stoji u moru hrizantema dok se dobroćudno smeška.

– E, ako je ovaj neki prevarant, ja sam Edvard Norton – naivno sam pomislio.

Počele su pripreme za odlazak. Nikola se redovno javljao na telefon kad god bih imao neko pitanje vezano za program i uvek je davao precizne odgovore koji su delovali više nego ubedljivo. Poslao je mejl sa ponudom poslova koji su obuhvaćeni programom, kako bi izabrali onaj koji najviše odgovora našim afinitetima, slike hotela u kojima ćemo biti smešteni, uz napomenu da su sobe dvokrevetne i trokrevetne. Sve je bilo isplanirano do najsitnijih detalja, pa čak i potvrda i pečat zvaničnice Evropske Unije.

Sem Nikolinih, mejlove smo dobijali i od strane AISECA-a u kojima su nas ubeđivali da nema razloga za paniku i da se samo strpimo još malo. Naravno, kasnije će se ispostaviti da AISEC nema apsolutno nikakve veze sa ovim, već da su mejlovi stizali sa lažne adrese. Usledile su poruke na Fejsbuku od prošlogodišnjih učesnika programa koji su sada gradili uspešne karijere u Norveškoj, a sve to zahvaljujući filantropu iz Kragujevca. Pogađete, i ti profili su bili lažni.

Maj, jun, jul… Meseci su prolazili, a put je uvek odlagan iz raznoraznih raloga. Prvo nas nije bilo dovoljno, jer je nekoliko ljudi otkazalo pa se traže novi. Onda je kasnilo odobrenje norveške vlade, pa se javio problem sa avionom. E, onda je Nikola bio uvređen jer su određeni ljudi počeli da sumnjaju u celu stvar, pa je pretio da će sve otkazati. Onda je ostatak verujućih molio skeptike da ne miniraju celu stvar kad već ovoliko čekamo, hajde da se strpimo još malo sad kad smo blizu cilja. I tako smo se vrteli u tom začaranom krugu iz dana u dan.

Pritom, sve vreme nam je obećavana isplata “penala” zbog toga što se put prolongira, pa smo tako naivni lakše prihvatili svako novo odlaganje. Ono što je interesantno u celoj priči je da su svi koji su bili uključeni u ovu potragu za norveškim El Doradom bili obrazovani i školovani ljudi iz cele Srbije. Doktori, psiholozi, IT stručnjaci, ekonomisti. Ljudi u dvadesetim i ranim tridesetim godinama, koji ovde nisu mogli da pronađu posao u struci, ili bilo kakav drugi posao od kojeg bi iole normalno živeli, a u ovom putu su videli priliku koju su tako dugo čekali.

Sve to vreme ja se nalazim u nekoj vrsti matriksa. Sa jedne strane ne želim sebi da priznam sebi da mi se neko tako poigrao sa glavom i napravio me kompletnom budalom, i dalje se nadajući da ću ipak sleteti u Oslo do kraja godine, dok sa druge više nisam verovao ni u jednu jedinu reč koju mi govori, sve više svestan da ću Norvešku nastaviti da gledam samo na slikama. Stanje koje se teško može opisati. Prevareni ste i znate da ste prevareni, ali i dalje se nadate da će se nešto desiti i preokrenuti čitavu situaciju.