Ispovest Marine Abramović: Zbog umetnosti su me bičevali, mučili i UMALO UPUCALI

Foto: Promo

– Danas sam vojnik. Moram da obavim zadatak. Čitam autobiografiju “Prolazak kroz zidove” za audio-knjigu, a ljudi iz izdavačke kuće ne mogu da se načude. Čitam i čitam, ponavljam tekst, čitam i čitam, dok sve ne bude savršeno. Tu nema kraja. Kada želim nešto da postignem, dajem sve od sebe… Ne zanima me koliko će sati trajati, koliko je naporno i koliko ću se umoriti – odgovara umetnica, koja u okviru “Metode Abramović” uči kolege umetnike “umetnosti izdržljivosti”.

– I sada, kada je knjiga preda mnom, ponovo se bude osećanja. Baš sada, kada punim 70 godina i kada sam mislila da sam sve ostavila za sobom! Ceo život sam samo gledala napred, veoma retko u prošlost. A sada, kada to činim, osećam se staro i iscrpljeno. Nalazim se u tunelu koji vodi do svetlosti. Ali još sam zaglavljena u tom tunelu.

Knjiga otkriva mučne detalje iz Marinine prošlosti. Majka ju je tukla, sve dok ne bi sva poplavela. Roditelji su međusobno ratovali. Kaže da joj sećanje na to dete ne budi posebna osećanja, osim što pomisli da je bilo dobro pripremljeno za surovosti života.

Sa kontroverznog performansa u Los Anđelesu: Marina Abramović ispod skeleta

– To me je učinilo snažnom. Život mi nije bio lak, bio je pun bolnih iskustava i katastrofa, ali posle svakog takvog doživljaja bivala sam jača. Žrtvovanje za veliku stvar je važnije od lične sudbine.

U intervjuu otkriva da je majku doživljavala kao hladnu, okrutnu osobu, nesposobnu za ljubav, ali da je posle njene smrti našla njen dnevnik i pisma i da je tada saznala koliko ju je zapravo volela.

– Bilo je to otkrovenje za mene. Da sam to ranije znala, život bi mi bio drugačji. Bila je takva da bi mi pripremila za život, da bi me učinila jačom.

Prvi umetnički performansi Marine Abramović bave se temom samopovređivanja.

Godine 1975, u Kopenhagenu, češljali ste se metalnim češljem do bola. Godine 1975. u Insbruku bičevali ste sebe dok vam nije potekla krv, u Beogradu ste 1975. vrištali dok niste izgubili glas, tri sata. Svoje traume ste uspešno pretvorili u umetnost. Da li je sva ta nesreća nešto vredela?, upitala je novinarka.

– Kako da ne!? Naravno! Samo, morala sam da odem iz bivše Jugoslavije, to nije bio treći, nego peti svet. Zato sam otišla u Evropu… – odgovara ona.

Kaže da joj je najveća inspiracija bila Pina Bauš, nemačka igračica, koreograf i direktor plesne trupe koja nosi njeno ime.

– Bila je fantastična! Njeni igrači hodaju ili sede, trče po snegu, plešu u blatu, i njihova osećanja su stvarna, zato što je radnja stvarna, a ne glumljena kao u pozorištu. Pina Bauš je shvatala da se emocije izazivaju fizičkim trenutkom – kaže ona.

Za razliku od Pine Bauš, izlažete telo realnoj opasnosti, primetila je novinarka, podsetivši da je Marine u Napulju 1974. podelila gledaocima 72 komada alata, testere, čekiće i sekire, kojima su mogli da je povrede.

– Sve se pretvorilo u šestosatnu torturu. Umalo nisam umrla, iskrvarila. Jedan čovek je hteo da me upuca. Svojim obnaženim telom izložila sam žensku osetljivost. Ipak, to nije bila moja ideja. Došla sam iz komunističke zemlje, ge su žene i muškarci bili ravnopravni. Majka mi je bila političarka na visokom položaju. Pre bih rekla da sam želela da pobegnem od ženske dominacije. Da, ja sam žena, ali moj rad to nije. Ja sam umetnica, ali ne ženska umetnica.

U razgovoru otkriva da je kao mlada devojka sebe smatrala neopisivo ružnom.

– Mislila sam da sam debela, ružna, nevoljena. Imala sam veliki nos na bebastom, bubuljičavom, licu. Performans je za mene bio jedini način da se izvučem iz te užasne stidljivosti. U performansu više nisam bila najružnija devojka, već telo koje predstavlja određenu ideju – kaže Marina.

Abramovićeva je govorila i o nedostacima savremenog sveta.

– Svi smo postali invalidi. Sve je previše lako. Tako je lako ne pročitati knjigu. Tako je lako na brzinu pretražiti Gugl i ne unositi emocije. Otkriće virtuelne stvarnosti je katastrofa. Pokušavamo da proširimo svoje telo pomoću mašina. Ali telo je ogledalo kosmosa – ko analizira telo, posmatra univerzum. Zato učim studente “Metodi Abramović” – na primer, prebrojavanje zrna pirinča. Svako to može da radi kod kuće. Važno je da zaokuplja dugačak vremenski period. Posle izvesnog vremena primetim da drugačije dišem.

Ona objašnjava svrhu beskrajno dugih performansa, poput onog u Muzeju savremene umetnosti (MoMA) u Njujorku, gde je svakodnevno dva i po meseca sedela naspram nepoznatih ljudi koji su želeli da sednu s druge strane stola. Bilo ih je 800.000.

– Dva sata sedenja nisu ništa, ali pet ili šest sati, bez mrdanja, izuzetno je teško. Kada dođete do tačke da postane nepodnošljivo i kažete sebi nastaviću dok se ne onesvestim, tada se telo preda i više ne osećate bol.

Na pitanje zašto je toliko ljudi koji su rešili da sednu prekoputa nje zaplakalo, odgovara:

Foto: A. P. / RAS Srbija

– Zato što ima toliko usamljenih i nesrećnih. Pokušavaju to da sakriju na svaki način. Kada ih drugi gledaju, zavire u sebe i nađu tugu. Osetila sam to i zato sam sve vreme plakala zajedno s snjima. Bio je to prostor bezuslovne ljubavi.

Činjenica da su umetnički performansi sve duži jeste njena želja da se pripremi za poslednju fazu života.

– Želim da umrem bez straha, bez gneva. Svesno. Da bih to uradila, jednog dana moram da prestanem da radim. Otići ću u Aziju i živeti u manastiru. Želim da živim na duhovnoj osnovi, da budem s monasima, sa životinjama.

blic.rs