Ispovest majke koja sumnja da joj je UKRADENA BEBA: Onog lekara više nisam videla, ali neću mu zaboraviti ime

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA

Famozna je već priča o “nestalim bebama” u Srbiji. Hiljade roditelja tvrdi da su njihova deca ukradena, sudski epilg nema nijedan slučaj. O tome, čini se, svi znaju sve, ali oni koji mogu da delaju, ne preduzimaju ništa.

– Druga majka je bila sa moje desne strane, iza paravana. Čujem je kako kuka… vrišti… ja se nisam drala, mogu da istrpim. Porodila se pet minuta pre mene – devojčica – seća se Pašija Rustemov noći 28. jula 1971. na trećem spratu porodilišta “Narodni front” u Beogradu.

I nikada neće zaboraviti ime na mantilu dežurnog lekara koji je cele noći bio uz nju, upadljivo neprijatan i razvikan, lekara koji je iz nje izvadio krupnog dečaka, modrog jer mu se pupčana vrpca obmotala oko vrata, ali je lekar prineo bocu sa kiseonikom i mali Sihran – to mu je ime bilo namenjeno – prodisao je i povratio zdravu boju pre nego što ga je lekar mirno izneo iz sobe samo da bi se pet minuta kasnije vratio i jednako mirno, kao da odrađuje neprijatan, ali neophodan posao, rekao: “Primite moje saučešće, Vaša beba je umrla.”

FOTO: OLIVER BUNIĆ / RAS SRBIJA

Pašija Rustemov već više od dve decenije živi u varošici Dorsten na severnom rubu Rurske oblasti. Svoju priču izlaže vlažnih očiju, ali studiozno, u detalje govori o noći koja je obuzima više od četrdeset godina. Na dan zakazanog razgovora slavi 66. rođendan i urednim stanom se širi miris punjene paprike – na ručak dolaze unučad, četvoro od dvanaestoro koliko ih ima. Ili ih možda ipak ima više? Ako je Sirhan, pod ko zna kojim imenom, živ i zdrav, već 44-godišnjak koji ima svoju decu? Pašijin suprug Ramiz tek ponekad dopuni razgovor svojim sećanjima, uglavnom sluša ovu priču koju dobro zna i koja još nema epilog.

– Kada mi je rekao da je dete mrtvo, sišla sam sa stola i uhvatila ga za noge. Rekla sam: Molim Vas, pokažite mi dete – hoću da ga naslonim na grudi. Onda su mi dali nešto i ja sam zaspala. Probudila sam se tek oko dva popodne – sama u prostoriji. Krenula sam da tražim dete. Opet su me ubacili u sobu i dali mi injekciju. Spavala sam do osam uveče. Onog doktora više nisam videla. Rekli su mi da su sahranili dete na Centralnom groblju u Ruzveltovoj – priča ona.

Obično umre krupniji blizanac

Između bolnice i groblja decu “jede mrak”. Počelo je šezdesetih, intenziviralo se sedamdesetih, kada je SFRJ – država po mnogo čemu progresivna – beležila procenat mrtvorođenih maltene na nivou Somalije.

– Dešavalo se prvorotkama i majkama koje su rađale blizance – tada bi po pravilu krupnija beba preminula – kaže Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja, udruženja koje zastupa porodice iz cele Srbije.

Novokmet već trinaest godina sluša slične priče ucveljenih roditelja. Tih dugih trinaest godina kroz udruženje ona se, kako kaže, bori sa vetrenjačama.

– Nije li to predug period – trinaest godina pravnih bitki koje nas nisu dovele ni do leševa, ni do žive dece, ni do istine. Jedna mafijaška grupa, koju prikriva država, to radi i danas – kaže ona.

Trinaest godina o kojima govori Mirjana Novokmet zapravo su počele da teku onda kada su se roditelji okupili i organizovali – shvatili da njihovi slučajevi nisu izolovani. Tih dugih trinaest godina mogu da se čitaju i kroz demonstrativnu nebrigu političara koji su se “nestalih beba” po pravilu sećali samo u predizbornim kampanjama, da bi ih onda ostavljali po fiokama kraj svojih partijskih fotelja. Ignorisani su anketni odbori, ombudsman, čak i Evropski sud za ljudska prava. Bukvalno je korišćeno cinično pravilo politikantstva: ko hoće, nađe način – ko neće, osnuje radnu grupu.

Soba broj 7

FOTO: V. NIKITOVIĆ / RAS SRBIJA

Druga bitna epizoda dešava se nekoliko godina kasnije i ima jednako sterilnu scenografiju. To su hodnici zgrade Opštine Savski venac i soba broj 7 u kojoj je Pašija naišla na mladog službenika koji će joj, zaobilazeći birokratske procedure, iz arhiva doneti jedan papir. Tamo stoji da je porodilište “Narodni front” 27. avgusta 1971. – samo dan pred istek zakonskog roka od mesec dana – u matičnu knjigu rođenih prijavilo bezimeno muško dete od oca Ramiza i majke Pašije Rustemov, jugoslovenskih državljana sa adresom na Kanarevom brdu. U matičnim knjigama dete je živo, umrlica ne postoji.

Pašija u svojoj dnevnoj sobi u Dorstenu nestrpljivo vadi dokumente iz podeblje fascikle i rasprostire ih po ugaonoj garnituri. Tu su dve potvrde iz same Ginekološko-akušerske klinike “Narodni front” da u njihovoj dokumentaciji ne postoji nikakav obdukcioni nalaz za traženi datum. I tu je dopis Javnog komunalnog preduzeća “Pogrebne usluge” koje u evidenciji nema podataka o sahranjenom detetu sa prezimenom Rustemov. Tada je – a već je godina 2004. i Pašija čula za stotine sličnih slučajeva – počela odiseja po sudnicama gde su uvek imali spreman magični odgovor: Slučaj je zastareo.

– To je lanac. Svi su umešani – veruje ova žena.

Svi imaju slična dokumenta

Mediji su počeli da pišu, a teške ljudske priče su uvek štof koji privlači pažnju. Prvi put su političari rešili nešto da preduzmu 2006. godine kada je Skupština Srbije formirala Anketni odbor.

– Na dosta mesta smo konstatovali da su deca rođena, ali da nema dokaza da su sahranjena – priča danas Leila Ruždić iz Demokratske stranke, koja je bila zamenica predsednice Anketnog odbora.

Videla je sijaset dokumenata, uvek sličnih – izvod iz matične knjige rođenih, potvrda da nije izvedena obdukcija, da navodno mrtvorođenče nije sahranjeno.

– Izvukli smo zaključke, predložili formiranje specijalne jedinice policije, ali od toga se dalje nije maklo – kaže Ruždić.

Baš to – naime da se “nije maklo” – konstatuje u jednom izveštaju iz 2010. zaštitnik prava građana Saša Janković. On predlaže da se pitanje uredi posebnim zakonom. Ništa. Onda je iste godine nova radna grupa ustanovila da “ne postoje ustavne mogućnosti…” Ništa. U martu 2013. godine Evropski sud za ljudska prava određuje da Republika Srbija plati 10.000 evra kazne i 1.800 evra sudskih troškova Zorici Jovanović iz Batočine jer je povredila njeno pravo na porodični život tako što nije ustanovila šta je sa njenim detetom, navodno umrlim u porodilištu 1983. godine.

U presudi piše: “Fenomen nestalosti predstavlja poseban teret za srodnike nestalih lica koji se održavaju u neznanju o sudbini njihovih voljenih i koji pate zbog neizvesnosti. […] Suština ove povrede nije u tome da je izvršena ozbiljna povreda ljudskih prava nestalog lica – već ta suština leži u reakciji državne vlasti u situaciji kada o nestalosti bude obaveštena.” Presuda postaje pravosnažna u septembru 2013. i Srbija ima rok od godinu dana da uredi svoje zakonodavstvo u skladu sa preporukama, a najbolje – tako piše sud u Strazburu – onako kako je već predložio ombudsman tri godine ranije. Ništa.

Leila Ruždić priseća se rada prvog anketnog odbora – uspešnog rada, kako su kasnije ocenili mediji i stručnjaci jer su svi poslanici podržali zaključke:

“I poslanici su obični ljudi, svi su bili da se to otkrije. Ona famozna politička volja je, međutim, nešto drugo. Ako se u Vladi, koja je sastavljena iz dosta partija, ne postigne dogovor – onda se nešto ne radi. Dakle o tome nije bilo dogovora.”

Zašto nije? Zašto stranka u čijem je glavnom odboru nije na tome insistirala? “Ne znam. Ali jesmo, krivi smo što to nismo razjasnili.”

Ne kupujem decu

Pašija je danas u kontaktu sa majkom koja je rodila devojčicu iste noći u istoj sobi tokom dežurstva istog lekara. I njeno dete je navodno umrlo bez obdukcionog nalaza, umrlice i potvrde sa groblja. Bila je i treća porodilja.

– Imala je tada 39 godina, što je bilo neuobičajeno jer su majke uglavnom bile veoma mlade – kaže Pašija.

Ona je saznala da ta porodilja privatno poznaje onog lekara. Prošle godine je nabavila njen kućni broj telefona i pozvala. Slušalicu je podigao sin, sada već odrasao čovek, onaj za kojeg Pašija veruje da joj je ukraden. Čudan razgovor, okolišanje, Pašija priča ovu istu priču sve dok čovek sa druge strane sam ne upita: “Da li sumnjate da sam ja Vaš sin?”

Čovek koji je možda Pašijin sin predložio je DNK analizu. Onda se predomišljao. Raspitivao se da li su Rustemovi imućni, koliko imaju nekretnina. Tražio novac.

– Rekla sam mu: Izvini, sine, ja ne kupujem decu, već ih imam. Spustila sam slušalicu i plakala – kaže ona.

Čovek kojeg je možda rodila se ponovo predomišljao, a onda su konačno dogovorili susret.

– Našli smo se na Slaviji. Kad sam ga prvi put videla, znala sam. On je zanemeo. Videla sam mu suze u očima. Imao je epruvetu kod sebe, uzeo bris iz usta i dao mi je.

Pašija nije verovala srpskim laboratorijama pa je bris ponela nazad, u Nemačku. Tu su joj rekli da su analize nemoguće jer je uzorak neupotrebljiv – možda zato što je čovek nešto jeo i pio neposredno pre uzimanja brisa. “Baksuz”, kaže sada Pašija. Sreli su se još jednom kasnije. Završilo se tako što je čovek psovao ženu koja mu je možda majka.

Strah od otvaranja Pandorine kutije

Mirjana Novokmet smatra da su se svi političari u poslednjih trinaest godina plašili otvaranja Pandorine kutije. Zato se nisu udostojili da donesu poseban zakon prema kojem krivično delo otmice i prodaje beba ne bi zastarevalo.

– Mi kao roditelji ne bi trebalo da se pravimo pravnim pitanjima. Trebalo bi da bude dovoljno da se obratimo institucijama i tražimo posmrtne ostatke svoje dece. A njih nema. Onda treba da nam daju živu decu – kaže Novokmet.

Roditelji su spremni da ponovo idu do Strazbura, ali ni to nije lako jer pre toga treba iscrpeti sva pravna sredstva u pravosudnom sistemu Srbije. A ustavne žalbe godinama stoje na čekanju.

– Država koja neće da prizna pravnu prazninu nije pravna država – dodaje Novokmet.

Aktuelni ministri pravde, policije i zdravlja su obećali da će poseban zakon biti izrađen do kraja maja, ali nisu spremni da – kako su to savetovali ugledni pravnici – zasnuju nezavisnu komisiju koja bi imala istražna ovlašćenja. Leila Ruždić konstatuje poraznu činjenicu: čak i da se sada promene zakoni, za većinu roditelja voz je već otišao.

– U ovoj državi može svašta, ali ipak ne može da se zakon retroaktivno primenjuje. Ali mi je strašno važno da se to reši – da se ne bi više dešavalo. Jer krađa beba, trgovina belim robljem, jako je unosan posao – kaže ona.

Profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić je o “nestalim bebama” pisala pre dve godine i te reči su i danas aktuelne: “Šta je zapravo ovde satisfakcija, pitanje je na koje pravo, ma kako sofisticirano bilo, jednostavno nema odgovor. Da li je satisfakcija saznati da je dete živo i da ga je odgajio neko drugi? Šta za to (danas odraslo) dete znači saznanje da mu je prirodni roditelj neko drugi? Kakva je država koja je u stanju da desetinama godina ne odgovara na pitanja o navodnoj, sumnjivoj smrti beba – sve to u mirnodopsskim uslovima, bez teških elementarnih nepogoda? Imam odgovor samo na poslednje pitanje: to je zločinačka država.”

Spremna da pređe preko uvreda i sazna istinu

Punjene paprike su gotove, unuci već pristižu. Čestitaju baki rođendan. Ona na Fejsbuku proverava da li iz raznih udruženja roditelja ima nekih novosti. Ima li novih slučajeva poput njenog. Koga krivi što njena priča izgleda tako kako izgleda? “Državu”, neodređeno kaže. “Vole mito i korupciju.” Spremna je da pređe preko uvreda i sazna istinu.

– Možda je on moj sin, možda i nije. Možda je moj sin negde ovde, u Nemačkoj. Ili u Italiji, Švedskoj. Naša deca su prodata i to je genocid – jer ih ima na hiljade kaže ona.

I na kraju Pašija pita, kao da pred njom stoji plenum političara, tužilaca i sudija: “Evo, zar ovo što sam ispričala nije istina?”

(Dijaspora News/Blic.rs)