ISPOVEST EMIRA IZ SVRATIŠTA: Skupljao karton da preživi, brata blizanca su mu ubili, a sada je konobar i muzičar! (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

U Svratištu u Beogradu boravi više od 300 korisnika. Ovde mogu boraviti dok ne napune 15 godina. Jedan od bivših korisnika Svratišta je i Emir, a ovo je njegova priča.

Emir Kadrijević je odrastao u Svfatištu za djecu, a sada ima 22 godine. Njegova životna priča nije nimalo laka, ali i pored svega ovaj mladić ne skida osmeh sa lica. Trenutno radi u jednom kafiću, ali se uz to i školuje.

 

– Preko Svratišta sam upoznao mnogo divnih ljudi. Pre nego što se to desilo skupljao sam kartone po ulici, i bilo mi je veoma teško zbog toga. Bilo me je sramota, ali nisam imao drugi izbor. Ljudi iz svratišta su mi pomagali još dok sam bio mali. Pre nego što sam počeo da radim u ovom kafiću, prodavao sam novine “Lice ulice”, a onda su mi ponudili da radim i nešto mnogo ozbiljnije, i eto tako je sve krenulo – počinje priču Emir.

 

Emir živi na Karaburmi, sa roditeljima, u veoma teškim životnim uslovima.

 

– Moram priznati da sam bio skeptičan kada su mi ljudi iz Svratišta ponudili pomoć. Plašio sam se da će me odvesti u dom. Želeli su samo da mi pomognu. I stvarno jesu.

 

 

Na pitanje, kako bi opisao svoj život pre nego što je upoznao ljude iz ove institucije, na trenutak je zastao.

 

– Ne znam kako da kažem, ali bilo je jako tužno. Nisam imao posao, morao sam da skupljam kartone, to je pomalo ponižavajuće. Bavio sam se hip-hopom. Imamo i svoj bend. Kroz muziku promovišemo romsku kulturu zato što smo kao narod često na meti predrasuda. Cilj nam je da pokažemo da nisu svi Romi isti. Svakako da mi je muzika pomogla da bar na trenutak zaboravim sve probleme – u dahu nam je ispričao on.

 

 

Iako živi sa roditeljima, Emir je od malena znao da mora da se bori, stoga je doneo odluku da se ne libi nijednog posla.

 

– Tada sam imao 12 ili 13 godina. Sam sam doneo odluku da skupljam kartone. Jeste me bilo sramota, ali shvatio sam da moram da radim kako bih pomogao svojim roditeljima. Oni jesu imali svoje poslove, ali želeo sam da im pomognem. Čak i ljudi iz mog benda su skupljali kartone, pa smo na tu temu napravili i pesmu koja u bukvalnom prevodu znači “kartonska deca”.

 

Iako je njegov život daleko od idealnog, Emir je veoma srećan što ima mogućnost da radi ono što ga zanima i što voli.

 

– Baš sam srećan što imam ovaj posao jer znam da radim za platu. Ni od koga ne zavisim još mogu da pomognem i svojim roditeljima.

 

Pored posla, Emir pohađa i školu Božidar Adžija gde uči sve o ugostiteljskom poslu.

 

 

–  Profesor i kolege su mnogo dobri. Uvek hoće da mi pomognu. U početku mi je sve bilo teško, i stideo sam se da pitam kad mi nešto nije jasno. Plašio sam se da će me drugačije gledati zbog toga što sam Rom.

 

Pokretač u životu mu je isključivo njegova volja i želja za opstankom.

 

– Kad živite u teškim uslovima, to je strašno. Ja  prosto to ne mogu da gledam. Ne mogu da gledam svoje roditelje kako se muče. Moja mama je stara i ide da radi, pa zašto ne bih mogao i ja?! Roditelji su zadovoljni sa mnom, jer vide da se trudim. Završio sam i školu zahvaljujući drugarima i ljudima iz Svratišta.

 

 

Ljudima iz Svratišta dao je jedno obećanje.

 

– Kad sam bio mali, obećao sam ljudima iz Svratišta da ću im se odužiti za sve što su mi pomogli. I evo, danas volontiram kod njih. I pored svih obaveza koje imam nije mi teško da im pomažem. I kada ne mogu, ja želim. Oni su meni kao deo porodica.