ISPOVEST ČOVEKA KOJI JE IZRUČIO MILOŠEVIĆA: Za ovu fotografiju su mi nudili POLA MILIONA EVRA

Najvažniji dan u njegovoj kratkoj upravničkoj karijeri postaće 31. mart 2001. godine, dan hapšenja Slobodana Miloševića.

“Tog dana bio mi je rođendan. Neko od mojh saradnika je ušao u kancelariju. “Hapse ga, krenuli su”, rekao je. Sišao sam do kapije u trenutku kada su džipovima upali u dvorište zatvora. Izlazi Sloba, priča na mobilni. Ruke mu nisu vezane. Čuo sam samo kako kaže: “Halo. Miro?”, priča Blanuša.

Kako kaže, pored Miloševića su bili advokat Toma Fila, tužilac Rade Terzić, istražni sudija Goran Čavlina, Čeda, Legija…

“Prilazi mi Čeda i pita: “Pa, gde si mislio da ga smestiš?” To je,verovatno, bila jedina stvar o kojoj nisam razmišljao do tada. Nemam pojma, u prvu praznu ćeliju, rekao sam.

“Ej, gledaj da je neka dobra, ipak je on predsednik”, odgovorio je Čeda.

Okrenuo sam se ka najbližem saradniku i pitao Lalovića “hoćemo li da otvorimo “Hajat”? Odlučio sam se za luksuzniji deo zatvora, priča Blanuša.

Gledao Slobu dok spava

Procedura zahteva da prođe pretres, oduzimaju mu se kaiš, pertle…

“Ujutru sam ušao u ćeliju. Na stolu pored kreveta uobičajeni doručak: dva kuvana jajeta, hleb, marmelada, čaj – netaknuti. Na gornjem krevetu kofer, na čiviluku plavi mantil, sapun, U krvetu leži Milošević: pokriven je do nosa izbledelim ćebetom, samo mu kosa viri. Nadrealna situacija. Gledam ga dok spava i mislim se: “Da li sam stvarno ovde? Da li ovaj čovek stvarno ovde leži, ovaj bog koji hoda zemljom? I onda sam promrmljao: “E, moj čoveče, šta te snađe…” Upoznali smo se sutradan seća se Blanuša.

Razgovarali satima

Milošević i Blanuša proveli su sate i sate u razgovorima.

“Do kraja me je zvao upravniče. Hteo je da drži distancu prema meni. Niti je izvoljevao, niti šta tražio. Šetao je sam: donosili su mu hranu iz restorana van zatvora: svaki dan mu je neko dolazio u posetu. Jedan od susreta bio je posebno upečatljiv. Taman je završio dug razgovor sa tužiocem i istražnim sudijom, kad smo se sudarili na hodniku. “Upravniče”, rekao mi je, “možemo li nešto da popijemo?” Umesto da mu kažem da je to zabranjeno, pitao sam ga: “A šta volite da popijete? Burbon??” Odgovorio mi je: “Ma, pijem sve.” Kupio sam burbon, poneo i zapitao se: šta mi ovo treba u životu?, opisuje Blanuša.

(Dijaspora.news/kurir.rs)