Iskustva Banjalučanki koje rade na crno, kao sobarice, u inostranstvu: Za 6 mjeseci u Austriji zarade kao za 2 godine u Srpskoj

 – Naradiš se, ali kada dobiješ platu bar znaš zašto si radila – počinje priču o svom radnom iskustvu u Austriji Milena (45) koja nije htela da joj pominjemo puno ime i prezime.

Milena radi kao sobarica u hotelu u jednom malom gradu pored Insbruka, za platu od 1.300 evra, te priznaje da joj bakšiš nekada zna biti i veći od dnevnice.

– Sav novac koji zaradim za tri meseca donesem kući, što je više od 8.000 KM. Tamo se hranim u restoranu u kom radim, sve ostale troškove mi pokriva bakšiš – kaže ona.

S obzirom na to da se sa našim pasošem u Austriji legalno može ostati najviše tri meseca, zatim se u ovu državu ne sme ući naredna tri meseca, Milena, kao i ostale žene koje su ovoj situaciji u Austriju idu dva puta godišnje. Međutim, kažu da tih 6 meseci zarade koliko ovde ne bi ni za dve godine.

Upravo zbog zarade, Milena je pre dve godine napustila posao u poslastičarnici u kojoj je u Banjaluci radila 15 godina i odlučila se da ode u inostranstvo i radi na crno, dok ima snage, i da zaradi nešto za svoju decu.

– Sa platom od 700 KM tu nisam mogla ništa da uštedim. Planirali smo sinu kupiti stan, ali od čega? Zbog toga sam odučila da odem pa kako bude. Posao mi je našla drugarica, a nisam znala ni jednu reč nemačkog jezika. Jeste da živiš kao rob, u maloj sobici bez osiguranja i igde ikoga, ali tri meseca prođu brzo – kaže ona, dodajući da ovako ne bi mogla cele godine.

Bilo je, kaže, neprijatnih momenata sa gostima, pogotovo, jer ne zna nemački jezik, a bilo je i dana kada zbog umora nije imala snage da radi, niti kome to da kaže.

Zbog dobre zarade u Austriju je otišla i Nikolina G. (23) koja je rad u austrijskom hotelu stavila ispred fakulteta.

– Htela sam posle srednje škole da odmorim i razmislim koji ću fakultet upisati, pa sam otišla na mesec dana u Austriju i tako ostala na tome već dve tri godine – priča Nikolina.

Sve što zaradi, kaže, ide njoj, ni od koga ne zavisi, a za fakultet joj nikad nije kasno.

– Naravno da ne bih mogla ovako čitav život. Naporno je raditi i po deset sati dnevno dok obiđem sve njihove hotele, mlada sam, a kičma me već boli, ali izdržaću još koju godinu, da sebi kupim stan u Banjaluci – kaže ona.

Nikolina priča da je bilo i preplakanih noći, kriza za kućom i željom da odmah sedne u autobus i ode u Banjaluku, ali da se čovek na sve navikne.

– Od prve dve plate sam kupila auto, a pomisao da sve ovo što svakodnevno gledam po sobama i neljubazne goste koji se nekada istresaju na nama, trpim za svoj stan, drži me ovde – dodala je ova mlada Banjalučanka.

Obe sagovornice ispričale su da im je strah na granici najgori. Ispitivanja crinika, činjenica da ide da radi na crno i da ni dan ne sme da zakasni na izlazu iz države stvaraju veliki teret.

Teško im pada to što su daleko od porodice, i to što su tamo samo ilegalci koji ne smeju da se razbole niti povrede, jer ne bi imale kome da se obrate.

Anegdote zbog jezika

Koliko god bilo teških i neprijatnih situacija, uvek ima i onih simpatičnih koje se posle prepričavaju danima.

– Jedan od gostiju pitao je koleginicu gde u gradu može popiti dobru kafu, a ona je to, sa svojim siromašnim nemačkim, shvatila kao poziv na kafu i rekla da pristaje, ali posle posla – ispričala je Milena kroz smeh.