Ilija je PROFESOR koji čuva ovce i NE STIDI SE: Mladi ne smeju živeti po DIKTATU GOMILE

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Dok mediji svakodnevno pišu o onima koji odlaze iz BiH, retko ko razgovara sa onima koji ostaju. A upravo su oni najzanimljiviji, najjači i najotporniji članovi društva, koje bi prvi morali da budu primećeni. Prekvalifikovani rade brojne poslove, kako bi skromno živeli na svome. Ramac, profesor, pastir Ilija Šarčević odlučio je da ostane u svojoj Rami. Ne može on bez nje, a ni ona bez njega, rodni kraj se urezao u kosti.

Sa fakultetskom diplomom ne libi se da budu pastir, pa školski posao dopunjava čuvanjem ovaca. Poručuje da nije sramota biti pastir, nego “čobanin”, piše republikainfo.com. Pošto su trenutno letnji radovi u ponom jeku, ima dosta posla na polju, mora da kosi i da spreman zimnicu.

– Upućeniji znaju da taj posao nije nimalo jednostavan, iako možda nekome tako deluje. Budući da su zime u našem kraju dosta teške i duge, treba svake godine spremiti oko sedam vagona sena (700 metara, 70.000 kilograma), što je dovoljno za prehranu oko 320 ovaca u zimskom razdoblju. Nakon završetka nastave, pomagao sam ocu u šišanju ovaca.

Dijapazon poslova koje obavljam je izrazito širok, kad nađem vremena proučavam floru i faunu ramskog područja, fotodokumentiram, a imam u planu da u budućnosti nešto o tome i napišem. Živim sa suprugom Ana-Marijom i kćerkom Lucijom u Rumbocima, selu u opštini Prozor-Rama, radim u osnovnoj školi u Ripcima. Farma ovaca nalazi se na Zahumu, planinskom selu u blizini granice s opštinom Kupres, pa tu uglavnom obavljam mnogobrojne poslove – rekao je on.

Po struci je profesor biologije i hemije. Diplomirao je na Univerzitetu u Mostaru 2009. godine, a pored toga obavlja i mnoge poslove za koje nema diplomu, kao što su kosač, stočar, veterinar, mesar, a voli i da planinari. Veoma je aktivan na društvenim mrežama, gde često daje mišljenje o političkoj i društvenoj situaciji.

Smatra da samo jedno mesto na svetu čovek može da smatra svojim domom, a da su sve ostalo boravišta.

– Živimo u Bosni i Hercegovini, disfunkcionalnoj državi, bez bilo kakvog pomaka na bolje, sa tendencijom odlaska mlade populacije i jednostavno ne možemo a da ne razmišljamo o odlasku. Supruga je 2011. godine stekla zvanje mag. ekonomije na Univerzitetu u Zagrebu, a nakon udaje preselila se u Ramu pa još nije imala priliku da radi bilo gde u struci.

Političke oligarhije od rata do današnjeg dana čine sve da ljude oteraju sa svojih ognjišta, sve pod izgovorom nekih viših nacionalnih ciljeva, a njihov cilj je jasan: kako što više javnog novca učiniti privatnim. Obezvređene su sve ljudske vrline, kolektivno smo zakazali i ne vidim izlaza iz ovakve situacije niti pomaka nabolje.

Uprkost svemu tome, ne odustajem i ne predajem se, radim i borim se za sebe i druge. Ljudi su previše zagrizli za nacionalne kategorije, pa se u velikoj meri mrze ili ne podnose, što me deprimira. Često sam na meti tzv. čuvara nacionalnih svetinja i prema njihovoj kategorizaciji nisam dobar Hrvat. Sve to stvara dozu ogorčenosti i razlog da razmišljamo o nekom drugačijem ambijentu – rekao je on.

Kada je upisao fakultet osetio je veliku ljubav prama nauci. Znanje koje je sticao od profesora i asistenata podstaklo je kod njega da nastavi za naučnim radom.

– Nije mi namera da sebe stavljam u neki viši plan ili da se ističem, ali radio sam svoj posao studenta iskreno i sa ljubavlju prema nauci, ne sa namerom da postanem popularan, nego da obogatim sebe znanjem, a možda nakon toga i druge. Nakon što sam diplomirao nije bilo „slobodnog“ mesta na fakultetu iz određenih oblasti na koje sam bio predložen od predmetnih profesora. Radno mesto za asistenta otvoreno je 2013. godine pa sam primljen kao spoljni saradnik, a taj sam posao radio naredne tri godine.

Kako u tom razdoblju nisam mogao da napredujem u struci, jer sam morao da radim i u osnovnoj školi, a na fakultetu sam bio honorarno, odlučio sam 2016. godine da prekinem svoj aganžman na fakultetu. Lepo životno iskustvo, unutrašnje zadovoljstvo je rad s mladim ljudima. Trudio sam se da prenesem znanje, a koliko sam u tome uspevao ne znam, znam da uvek može bolje – rekao je on za republikainfo.com.

Smatra da je Rama predivno mesto i da su mu njegovi sugrađani izuzetno dragi, čak i kada ga kritikuju.

– Prirodne lepote, vode, šume, planine, biljni i životinjski svet, sve se to duboko urezalo u mene i tera me da tu živim i borim se dok tu živim. Kao i mnoga druga mesta u BiH tako ni Rama nije imuna na iseljavanje, a to me jako rastužuje. Ostati bez prijatelja, komšija nije jednostavno, živeti sa tim nije lako, pusti domovi, ulice bez dece, sve su to pritisci koji su prisutni i kod mene. Da bi se dostojanstveno živelo, mora se biti praktičan i jako požrtvovan – rekao je on.

Njegovi roditelji se bave stočarstvom više od tri decenije. To je porodični posao i njemu je jako važno da on opstane uz podršku svih ukućana.

– Pored roditelja tu su i braća i kako je ko rastao tako je dobijao obaveze. Kako sam rastao u takvom ambijentu nije mi naporno ili omalovažavajuće da radim poljoprivredne poslove. Naše društvo nije dovoljno doraslo, da seljaka više ceni i često se na seljaka gleda kao na „seljačinu“. Za mnoge ljude je nespojiva kategorija profesora i pastira. Često vikendom zamenim oca u pastirskom poslu, to mi daje odušak od svakodnevice. Ja sam vaspitavan na jedan drugačiji način i ne bih želeo nikome da sugerišem da radi ovaj posao, koji nije idiličan – da je jednostavan i jako unosan ne bi naša sela i planine bile puste.

Mora se poznavati mnogo stvari da bi se na ovom našem divljem tržištu uspelo. Iskreno mnogo je jednostavije do sigurnog života sa puno manje poteškoća doći na nekom drugome mestu pa makar to bila i daleka i hladna Finska. Životinje svaki dan moraju da jedu, nema tu godišnjeg odmora, vikenda, praznika, čekanja da prođe kiša, sneg, vetar, jednostavno svaki dan moraš biti na usluzi – rekao je on.

Njegova majka je rodila petoricu sinova, a rat im je oduzeo jednog brata. Svako od njih je našao svoj put i profesiju.

– Trenutno u Rumbocima živim samo ja sa suprugom i ćerkom, roditelji su na planini. Brat Franjo radi na Univerzitetu u Sarajevu i priprema doktorsku disertaciju iz matematike, pa uskoro u porodici očekujemo i prvog doktora nauka. Brat Jozo krenuo je nešto drugačijim stopama, sa više afiniteta za filozofijom i telogijom, pa je franjevac u Franjevačkoj provinciji Bosni Srebrenoj. Najmlađi brat Mato je na diplomskim studijama u Grazu na mašinskom fakultetu.

Ne želim isticati time ništa posebno. Svi imaju određene talente, njih je potrebno nadograditi, potrebno je puno raditi i puno se odricati. Znanje je potrebno nadograđivati svakodnevno jer to postaje deo nas, neotuđivi deo. Na kraju bi poručio mladim ljudima da slede svoje snove i da ne žive po diktatu gomile, jer ona porobljuje um i ne dozvoljava njegov razvoj, ona zaglupljuje i otuđuje ljudskost, a bez ljudskosti dolazi do apatije i stanja u kojem se nalazi veliki broj obespravljenih i omalovaženih građana – zaključuje on.

(Dijaspora.news/epublikainfo)