Ilija je imao platu 1.500 evra, dao je otkaz kada mu je devojka preminula i otišao na planinu: Tamo je našao smisao postojanja (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Saznanje da mu je devojka Katarina teško obolela izbacilo ga je iz koloseka, napustio je dobro plaćen posao, bio sa njom do poslednjeg trenutka, a posle njene smrti se nije vraćao starom životu.

Nakon smrti devojke, Ilija Đorđević napustio dobro plaćeni posao u Skoplju i u selu, na planini pronašao novi smisao postojanja.

Diplomirani matematičar i informatičar iz Skoplja, pedesetdvogodišnji Ilija Đorđević danas je potpuno drugi čovek. Veseo, nasmejan, pun ljubavi i vere u život. Do pre samo par meseci, gore, iznad sela Brodec, visoko na padinama Skopske Crne Gore, živeo je kao vuk samotnjak. On jeste bio sam, ali ne i usamljen. Društo su mu pravile i još uvek prave njegove brojne domaće životinje: više stotina kokošaka, stotinjak koza i jarića, magare i mazga, psi.

Oni su bili njegovi spasioci, njegovi oslobodioci, koji su mu vratili slobodu i veru u život. Sa njima je razgovarao, o njima se brinuo. Ljubav koju im iskreno i nesebično pruža one mu istom merom uzvraćaju.

Ilija Đorđević, rođeni Skopljanac, čiji koreni su iz Srbije, radio je u kompjuterskoj firmi, a primanja od 1.500 evra mesečno su mu bila više nego dobra da bi imao udoban i srećan život.

Odjednom, u septembru 2012. godine ceo svet mu se srušio. Saznanje da mu je devojka Katarina teško obolela izbacilo ga je iz koloseka.

– Bez razmišljanja sam dao otkaz. Želeo sam da do poslednjeg trenutka budem uz nju, da je negujem i milujem. Nisam mogao da je ostavim paralisanu i teško bolesnu bez nege. Nisam mogao zamisliti da ona sama leži, a ja kao idem na posao, a pamet mi je stalno na drugoj strani, kod nje. Njena smrt me je potpuno promenila, a dalje postojanje izgubilo svaki smisao. Posle smrti Katarine srušio sam sve mostove sa gradom. Nije mi bilo ni do do čega, ni posla, ni života. Pokušao sam da se saberem i onda sam odlučio da zauvek napustim grad i duševni mir potražim ovde u Brodecu, na padinama Skopske Crne Gore – prisećao se tih, za njega teških i sumornih dana Ilija Đorđević.

Kad se preselio na planinu razmišljao je šta će i kako će dalje, od čega će živeti, kako će plaćati račune. Imao je dva izbora: da se vrati profesiji i nastavi da radi iz sela, ili da se potpuno posveti selu i životu u njemu. Uz sve rizike, odlučio se za ovo drugo.

– Moje sadašnje zanimanje je druženje sa mojim oslobodiocima, mojim životinjama koje su mi vratile slobodu i veru u život. Shvatio sam da sam bio rob civilizacije, rob grada, rob korporativnog načina života. One su me oslobodile, vratile me u prirodu i život. One za mene nisu obične životinje, oni su moji prijatelji i saradnici na ideji menjanja sveta i svesti nabolje. Dugo sam planinar, družim se sa prirodom, tako da mi život na planini, nije teško pao – kaže Đorđević.

O svojim miljenicima koji ga hrane mlekom i jajima sam se brine. Nema pomoći ni od koga, a i ne treba mu.

– Kad se životinje oslobode od svega, ograđenih farmi, tamnih zgrada, od ograda, onda se one same snalaze. Traže ono što im treba. Ja im ne nosim hranu, čuvam ih isključivo nomadski. One slobodno da idu gde hoće po planini, a kad se smrači vraćaju se jer smo se dogovorili da uveče od mene dobiju desert, a to su žitarice – kaže Ilija.

Kada je rodbini i prijateljima saopštio da napušta grad i dobro plaćeni posao, neki su bili zaprepašćeni. Pravi prijatelji su mu od srca čestitali. Bili su radosni zbog toga što je u prirodi, među životinjama našao svoj mir. I njegova sestra je bila ogorčena, a sada ga podržava uvidevši da je na Skopskoj Crnoj Gori našao novi smisao života, sreću i duševni mir.

Za novog komišiju prodorno plavih očiju, sa dugom kosom i prosedom bradom, žitelji sela Brodec su u početku mislili da je čudak, samotnjak i osobenjak. Zazirali su od njega, a sada se međusobno poštuju i pomažu. Shvatili su da je dobar i human čovek, zaljubljenik u prirodu i životinje.

Kuća Ilije Đorđevića ugnjezdena gore visoko na padinama Skopske Crne Gore je neobična građevina nalik svemirskoj opservatoriji ili velikoj pečurki, vidljiva još iz podnožja planine. Napravio ju je još 2007. godine. Planirao je da u njoj sa devojkom Katarinom provodi slobodno vreme, ali nije mogao da je završi zbog troškova njenog lečenja.

– Oblik pečurke je vezan za prirodu. Kad sam kupio plac, šetajući po šumi video sam male pečurke i poželeo da ovde poraste malo veća pečurka koja bi se uklopila u planinski ambijent – kaže Ilija Đorđević.

Skopljem i okolinom ubrzo se pročulo za njegovu neobičnu građevinu, ali i ekološku farmu i zdrave proizvode koje je počeo da prodaje da bi preživeo jaja, kozje mleko i sir.

– Puno ljudi dolazi. Prepoznali su da je ovo nešto novo, originalni koncept “dobar za sve”. I za životinje i za ljude, jer i jedni i drugi jedu zdravu hranu, ali i za prirodu. Želim da zdrava hrana postane standard, a ne isključak, da deca rastu kao što smo i mi rasli. Veliki broj posetilaca mi ne smeta. Jedino me frustrira to što zbog velikih obaveza, napasanja koza gore u brdima, tim ljudima ne mogu da posvetim onoliko pažnje koliko bi želeo – kaže Ilija.

Ipak, jednoj osobi, prelepoj Dani, socijalnoj radnici iz Skoplja, Ilija je pre nekoliko meseci posvetio malo više pažnje. Ona je od njega mlađa sedam godina, ali to nije bila prepreka da se nađu i spoje srodne duše, pa je njihova ljubav, krajem avgusta krinusana brakom.

– Upoznali smo se ovde na farmi. Tu smo se slikali, a posle počeli i da se dopisujemo. Sve je počelo tako polako. Kasnije su počele da iskre varnice ljubavi. Zaprosio sam je ovde na farmi, onako tradicionalno, ali u prisustvu brojnih “svedoka”, mojih ljubimaca koza, kozlića, jarića, kokica – kaže Ilija, čiji se život odjednom iz korena promenio, ali ne i sećanje na devojku Katarinu, nakon čije smrti je srušio sam sve mostove sa gradom.

– Da li sam preboleo devojku? To nikada ne može biti sasvim izbrisano iz duše i pameti. Ona je sada deo moje prošlosti, ali je i dalje prisutna u mom srcu, i verujem da se i ona negde tamo raduje mojoj sreći – kaže Ilija.

(dijaspora.news/telegraf.rs)