Nije na pozor, nego na znanje Užičanima – sivim taksi „micubišijem“ pod brojem 592 upravlja Arsenije Basur (45), čovek koji je, dižući bunu za radnička prava, digao ruske bezbednosne službe na noge i bio meta snajperista Federalne službe bezbednosti (FSB).
Nišanili su ga dugo kao rizik za bezbednost ni manje ni više nego sadašnjeg predsednika Rusije Vladimira Putina i premijera Dimitrija Medvedeva, a metka su ga spasili poziv prestravljene supruge i lažno obećanje pregovarača na koje je naseo. Scenografija ruska, a priča holivudska, s tim što je on mislio da igra svoju dramu, neznajući da se oko njega raspliće triler.
Posredstvom srpske građevinske firme koja je gradila Soči za Zimske olimpijske igre, Arsenije Basur, danas taksista, radio je u crnomorskom gradu kao tesar. Dugo je bio tamo, pa se i oženio Ruskinjom.
– U to vreme srpske građevinske firme su koristile i naše i ruske rupe u zakonima, pa na gradilište vodile i neprijavljene radnike. Bio sam jedan od njih. Na platu se, mada je kasnila, nisam žalio, ali na ostalo jesam – priča Basur za “Blic”.
Sredinom 2009. spasavajući živu glavu od oplate koja se obrušila, skočio je sa platforme visoke 12 metara i slomio petu i povredio dva kičmena pršljena. Tri meseca je bolovao ne primivši za to vreme ni dinar ni kopejku (prim. ured. ruski novac). Kada se vratio na posao, ne kao tesar, već kao portir, rešio je da pravdu uzme u svoje ruke.
– Niko se nije obazirao kad sam tražio odštetu za povredu na poslu i novac koji sleduje za bolovanje. Nisam mogao da ih prijavim, jer ni sam nisam bio prijavljen kao radnik, dakle, za Ruse nisam ni postojao. Rešio sam da štrajkujem glađu. Napravio sam molotovljev koktel, pred kraj prve smene iskoristio odustvo kraniste i popeo se na kran, pored kabine na visini od 40 metara. Telefonom sam obavestio da ostajem ovde, dok ne legne novac i da ću gađati koktelom svakog ko pokuša da se popne do mene – prepričava Užičanin.
Znao je da je se kran nalazi u bulevaru koji je veza aerodroma u Sočiju i predsedničke rezidencije, ali ne i da naredne noći njima treba da prođu prve dve glave Ruske Federacije i da su preduzete sve mere da se nešto nepredviđeno desi.
A nepredviđeno se dešavalo. Srbin, tesar, stajao je na kranu, tik uz put. Nije ruske službe zanimala njegova revolucija, nego onaj eksploziv kojim je vitlao.
Dva sata od kada je objavio štrajk počela je opsada gradilišta. Skupljala su se vozila sa obeležjima FSB-a i redovna policija, specijalci, hitna pomoć, čak i patrola Interpola, s obzirom na to da je Basur strani državljanin. Pomišljao je „otkud sve ove službe, zar toliko zavređujem pažnju da se sve digne na ovaj nivo“. Gledao je ono što se dešavalo ispod njega, nemajući pojma da iz tajnih busija i njega neko gleda – kroz sočivo snajpera.
– Šefovi sa kojim sam održavao vezu su me molili da siđem i obećavali novac. Bila je subota popodne, pa nisu mogli da mi uplate na račun, ni u Rusiji ni u Srbiji. Nudili su mi i pare na ruke ako se spustim dole, ali im nisam verovao. Zahtevao sam da novac odnesu mojoj supruzi – seća se Arsenije.
Pregovori su se otegli do duboko u noć. Poslovodstvu firme se žurilo da se drama sa neprijavljenim radnikom što pre okonča. Vreme nije bilo saveznik ni trećoj stani za koju buntovnik uopšte nije znao ni da postoji, a kamoli koliko je zainteresovana za njegov silazak.
– Dva sata iza ponoći, punih 11 od kako sam stupio u štrajk, žena me je pozvala i rekla da su neki ljudi došli i doneli novac. Sišao sam i odmah su me priveli na razgovor – govori Užičanin.
Tek je od bezbednjaka saznao da su ga snajperisti ciljali kao pretnju po Putina, tada premijera, Medvedeva, predsednika, koji su sat kasnije prolazili pored gradilišta.
Gorku knedlu je progutao kada su mu rekli da bi bio upucan da je još samo malo buntovao gore. Laknulo mu je kad su mu objasnili da bi pucali “samo” metkom za uspavljivanje.
– Znali su oni da ja ne planiram ništa protiv Putina i Medvedeva, ali su se plašili da eksplozija može skrenuti pažnju vozačima u njihovoj koloni – veli Basur.
Mnogo gorču knedlu od one isledničke je progutao kada je došao kući. Obećanog novca nije bilo. Jesu ga doneli, ali ga i odneli. Koji dan kasnije ne da više nije bio neprijavljen radnik, već uopšte nije bio radnik. Dobio je otkaz. Još ga drži nada da će nekome zbog svega proraditi savest.
– Bio sam samo jedan od mnogih kojima su kršena prava po ruskim gradilištima – kaže Aresnije Basur.
Ipak, jedini koji je Rusiju digao na noge.
(dijaspora.news/blic.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.