Hrvatske seljačine u Nemačkoj: Kako je jedna Hrvatica opisala ponašanje svojih sunarodnika u inostranstvu

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

– S vremenom mi je zapravo postalo i simpatično promatrati slične obrasce ponašanja nekih imigranata i reakcija Nemaca – kaže ona.

Veliki broj ljudi sa Balkana je otišao iz matične zemlje u inostranstvo u potrazi za boljim životom. Razlozi za to su brojni, a kreću se od posla do boljih uslova za život . I dok većina vredno radi i trudi se u novom okruženju, ima i onih koji ne vode računa o svom ponašanju i ne pokazuju želju da se uklope u novo okruženje. Upravo je o tim ljudima koji su otišli iz Hrvatske za index.hr pisala Alisa Kekić, a njen tekst vam prenosimo u celosti.

“Stajala sam na semaforu u Heilbronu kad sam čula Sinišu Vucu kako se približava raskrsnici. Pored mene se zaustavio automobil čiji je vozač nosio naočare za sunce dok je napolju sevalo i grmelo. Možda su mu smetala svetla od semafora. Pod zvucima romantičnih Vucinih melodija frajer je proturio glavu napolje i pritiskujući gas uviknuo je: “Dobraaa!” Pomislila sam kako nije mogao da zna da li sam “jedna od njegovih” ili Nemica pa sam se posle pitala šta jednoj Nemici prođe kroz glavu kad čuje ove melodije i vidi ovakvog tipa.

‘Ovaj sigurno prvi put vozi auto u Nemačkoj’, zezao se moj prijatelj. ‘Vidi ga kako je srećan’, nastavili smo da smejemo. Pored našeg sunarodnika na ulici su bili  i bolji automobili, ali njihovi vozači nekako nisu imali potrebu da spusete prozor i obaveste sve učesnike saobraćaja kakav auto voze.

Tako je bio i jedan tip, verovatno prijatelj od Vucinog fana, koji je uporno zagrevao motor automobila, dok se parkirao ispred moje zgrade. Par se prolaznika okrenulo zbunjeno ga gledajući jer je njegov dolazak bio toliko glasan da se sigurno čuo nekoliko ulica dalje. Da se radi o našem, shvatila sam kad se javio na mobilni telefon glasno govoreći: “Evo me sa firminim autom.” Pa nek se zna.

Istina, seljačina ove vrste ima svuda i to ne bira nacionalnost ni veru ni kulturu. Ali ako si već u tuđoj zemlji, nemaš li barem malu potrebu da smanjiš doživljaj?

S vremenom mi je zapravo postalo i simpatično promatrati slične obrasce ponašanja nekih imigranata i reakcija Nemaca. Samo što se u nekim situacijama, poput gore navedene, pravim da ne razumem hrvatski.

Po dosadašnjem iskustvu, postoje dve glavne grupe imigranata. Oni koji su manji od makovog zrna, rade, slave i voze u tišini i oni koji se ponašaju kao da bi drugi trebali biti počašćeni njihovom prisutnošću.

NEMOJ POKUŠAVATI DA “RAZBIJEŠ LED” VICEVIMA O HITLERU I JEVREJIMA

Tako će oni sa naočarima za sunce da hodaju po supermarketu, vičući sa jednog kraja prodavnice na drugi: “Je l’ nam treba luk za pasulj?”, dok će mu drugi odgovarati preko pedesetak ljudi koji stoje između njih: “Uzmi dve glavice.” Pa će stati na kasu i kasirki iznad glave žvakati žvaku sa desnom stranom zuba, sa lagano spuštenim naočarima na vrhu nosa dok broji evre u novčaniku, naginjući ga prema redu iza sebe da svi vidimo koliko se ima.

Ali hajde, ovakvo ponašanje u tuđoj zemlji još je i bezazleno. Ono što ne mogu razumeti je otpor integraciji u društvu koje si izabrao kao svoje okruženje za novi život.

Ljudi koji dvadeset godina tu žive i ne znaju ni reč nemačkog. Imigranti koji očekuju da se drugi prilagode njima i traže svoja prava, a da nepoštuju tuđa. Ova zemlja može da ti pruži mnogo toga ako joj nešto ponudiš i zauzvrat. Pa hajde se barem prilagodi u malim stvarima. Potrudi se da kažeš nešto na nemačkom, oni to zaista cene koliko god loše zvučalo i bilo gramatički neispravno.

I sami govore da je njihov jezik teško naučiti i pohvaljuju svaki napor. Ostavljaj napojnicu, Nemci to rade. To je jedan od načina na koji se poštuje radnik. Nemoj bacati plastiku u bio otpad. Nemci su strogi i specifični oko recikliranja. Poštuj oznake za biciklističke i staze za pešake. Stani na crveno svetlo na pešačkom prelazu iako nema automobila kilometrima daleko. Smanji malo Vucu. Skini naočare za sunce u zatvorenom prostoru. I zaboga, nemoj pokušavati da “razviješ led” vicevima o Hitleru i Jevrejima. Nije im smešno.

KARTE ZA BUS DO KUĆE SU TI 20-50 EVRA, MOŽEŠ SUTRA DA ODEŠ AKO ŽELIŠ

Postoji još jedna stvar koja je možda i najiritantnija – emigranti koji konstantno plaču za Hrvatskom. Najbolji su mi oni koji odu u Nemačku pa već nakon mesec dana lepe post na Fejsbuku sa pesmom Slavonijo, ja sam tvoje dijete i Dalmacija u mom oku, pa mu nemoguće nedostaju prijatelji, rodbina, komšije i službenica iz banke koju je tri puta video u životu pa po ceo dan taguje prijatelje i govori: “Ovo ćemo kad se vratim.” Karte za bus do kuće su ti 20-50 evra, možeš sutra da odeš ako želiš.

I na kraju, možda i najvažnije – nemoj pljuvati po Hrvatskoj. Jer koliko god nama bilo loše, Nemci i dalje misle da je to lepa zemlja pa neka nam bar turizam cveta ako ništa drugo. Žaljenja ostavi za druženja sa sunarodnjacima jer drugo je kad mi među sobom pljujemo naše.

Kao u porodici, niko te nikada neće razumeti kao što to zna vlastita mama. Ili brat. Ne moraju znati koliki nam je porez, minimalac, nezaposlenost, šta Kolinda radi ili da postoji osoba po imenu Željka Markić. Osim ako ih baš to zanima. A ako ne, radije govori o moru, plažama, ribi, slavonskim ravnicama i Plitvičkim jezerima. Pa da kao emigranti, umesto glasanja za HDZ, zaista i doprinesemo rastu zemlje iz koje smo došli”.

(dijaspora.news/telegraf.rs)