Polu-Holanđanka, polu-Srpkinja, bila je iznenađena koliko se to razlikuje u odnosu na bogatu Holandiju.

– U moju detinjstvo kad bih se kupilo gardarobu mogla sam da odaberem ne markirane stvari. Ako bih želela nešto markirano morala sam da dodam svoje pare koju sam zarađivala pored skole. Po ceo dan čistim boraniju u piljaru za mnogo male pare da bih kupila te levis 501 posle nekoliko meseci rada… Drugarice svi duge kose bez frizure, jednom u godinu vidimo frizer – primećuje Nataša.

Međutim, ona je presrećna, jer joj ovakva društvena klima u Srbiji sasvim odgovara.

– Meni sada sve ovo ide u prilog. Titraju me, titraju me svekar i svekrva. Voze me svuda, kad pada sneg moj svekar iztrči da mi kupi hleb. Da se ne bi mučila. Cak kad sam bila trudna svako jutro sam našla na svoje vrata vruć burek. Svaki dan me pitaju da li treba nešto – kaže Nataša u svom blogu, gde otkriva da je znala da se sa tazbinom i posvađa.

– Subotu ujutru ja čistim kuću i moj stari sin još tada 6 godine ima zadatak da čisti stepenište. Kofu u ruke. Dođe moj svekar i kaže: „To nije normalno.“ Jšs dete pa i dečko to da radi. Nije stvar u ljubav. Nemam osećaj da moje roditelji me manje volile nego što ovde ljudi vole svoju decu. Ovde bi deca mogli da bereju voće i povrće celo leto. Nema ko da bere. Možda je to što vam bog sve dao. Lepu zemlju sa dobrom klimu. Kruške padaju na sve strane bez da ih neko titra. Šljive tona- primećuje Nataša.

Još kao devojčica svake je godine za letnji raspust dolazila u Niš, gde se zaljubila u našu zemlju. Onda je došlo jedno leto kada se umesto u netaknutu prirodu zagledala u tamnokosog Nišliju. Venčali su se, najpre živeli u Holandiji, a onda ipak shvatili da su porodica i nostalgija jače od bilo koje plate. Poslednjih 12 godina njih dvoje sa decom žive u rodnom Nišu, a na blogu „Život stranca u Srbiju“ Nataša na simpatičan i duhovit način priča o svojim neretko komičnim pokušajima da se uklopi u kulturu zemlje za koju je vežu ljubav i krv, ali ne i mentalitet.

– Sedimo sa društvo i pokušavam da ispričam neki vic. Teško mi ide zbog jezik, ali vidim uspevam. Svi se smejaju. „Natascha, to je bilo nekulturno!“ (kaže joj muž) O čemu pričaš?! „Kada se u Srbiju priča vic i pominja se polni organi onda se kaze „ona stvar“, a ne koristiš reč.“ Jao opet sam nesto pogresila. Teško se uklapam očigledno. Kod nas u Holandiju se sve zove kako se zove. Nemamo sinonimi, niti je sramota biti gej. Kakve razlike! Onda se vozimo kolima do kući i ispred nas neko odjednom ukoči auto. „Pič@# ti ma@#rina!!!“ Šta je sada ovo? U vic se ne koriste imena polnog organa, a na sve strane ljudi psuju! Srbi su kulturni nekulturni…imam ja puno da naučim – jedna je od njenih priča.

Nataša je srpski odlično savladala, jer je u prodavnici u kojoj radi stalno okružena ljudima. Sa padežima se i dalje malo teže snalazi, ali joj na njenim ljupkim greškama mušterije nikad ne zameraju. Pitaju je, kaže, iz kojeg je sela, jer priča istim naglaskom kao i oni. Onda se slože da je bolje što je došla u Niš, nego u Beograd.

– Sve u svemu sam se polako naučila… Neke reči sam pogrešno izgovorila i pravilo smešne situacije. Na primer reč: kaciga sam mislila da se kaže: kacigla. Kao kad padneš ideš ka ciglu. Tako ih bilo stotine reči.. Sada i dan danas uživam u razgovor sa mušterije – objašnjava ona.

Blog je, kaže, počela da piše na nagovor prijatelja Nišlija koji su se oduševili njenim komentarima na lokalnom forumu. Jedinstveno viđenje Srbije sve je zabavilo.

– Mnogo je zgodnije ovde živeti. Ovde ljudi mnogo više brinu o svojoj deca i imaju vremena za njih. Deca nisu na teret roditeljima. U Holadiju, kada sa dete odete u restoran, svi vas gledaju ispod oko ako ono pravi galamu. Ovde će vam ljudi pomilovati decu i smejati se njihovoj igri. Ljudi su miliji, klima je lepša. Muž i ja smo došli u Srbija, jer se u Holandija osećaš kao robot, rano ustaneš i radiš ceo dan. U Niš uživamo i družimo se više – rekla je Nataša za „Blic“.