Kada se po povratku iz Kostolca nebo po ko zna koji put ovog leta sastavilo sa zemljom i put nestao u vodi, u mislima sam se vratio nazad u kostolačke kopove gde smo proveli dan sa rudarima.
Gde li su se sklonili Vladan Ostojić, Dalibor Marić, Vladan Đokić, Ivan Vasović i drugovi sa kojima smo pre samo nekog sata razgovarali dok su montirali nove trake transportnog sistema u okviru redovnog godišnjeg remonta? Od podnevne žege ih je zaklanjao iskrzani improvizani šator ali od isijavanja uglja pod nogama spasa nije bilo.
U rupi gde se kopa ugalj temperatura je za desetak stepeni viša nego na površini, vetar diže prašinu koju će provala oblaka pretvoriti u crno blato. Kao što će u neprohodni kal pretvoriti plodnu stišku zemlju otkrivke izvrnutu na petom sistemu kopa gde se rekonstruiše povratna stanica u sklopu izmeštanja linije transporta za novu lokaciju.
VENČAN SA BAGEROM
Neša Novaković, rudarski tehničar koji kostolačko blato na nogama nosi 35 godina, Dejan Milosavljević, poslovođa i njihove kolege moći će samo da se sklone pod senku utovarne kašike koja trenutno pokušava da pomeri teški češalj za ankerisanje stanice. Gotovo da ne postoji rezervni deo na kome rade ovi ljudi koji može da se ručno pomeri – sve je veliko i teško… Kao što su ogromni koturovi transportne trake koje na svakih 200 metara prespajaju Vladan, Dalibor, Ivan i ostali koji su ovde na ispomoć kolegama došli iz Kolubare. Napraviće 25 spojeva, jednu za smenu, sistemom tople vulkanizacije – ha, tople – ogromne prese (pegle) sjedinjuju dva kraka trake temperaturom koja se meri stotinama celzijusa. Ovde ili se gori, ili se mrzne ili se kisne. Svedoče o tome otvrdli čukljevi na prstima ruku Miroslava Komatovića ili crna “šminka” na licu Nenada Veljkovića iz Preduzeća za remont i montažu koga sa drugovima zatičemo na pauzi u kontejneru kome se žari krov.
Njihova druga kuća. To im je kuhinja, ima šporet, frižider, ima i klima, tu ručaju, doručkuju, večeraju u zavisnosti koja ih smena zadesi – radi se u sve tri, ali za nekoliko minuta se mora napolje. U vreme remonta smena im traje dvanaest sati. Neoženjen je Nenad, simpatični 35-godišnji bradonja. Zapravo…
– Venčan sam sa “bagerom 800” – šeretski dobacuje.
Njegovom kolegi Damiru Trnčiću sa 35 godiina bravarskog staža na kopovima odavno nije do smeha.
– Crn je ovo hleb ali bolje nema. Najgore je što su nam, kada su firmu izdvojili iz sistema EPS-a, prepolovili plate i sad ljudi dolaze i prolaze. Zadrže se godinu, dve i beže. Ostaju oni koji nemaju izbora i oni koji bez ugljene prašine u plućima ne mogu.
ZBOGOM KOPE, ZDRAVO POPE
A prašina se taloži, što u plućima što u širokim borama na licu izbrazdanim vetrom, suncem, mrazom – danas će ih isprati plahovita avgustovska kiša – i čeka svoj trenutak naplate da uzme danak teškom rudarskom poslu. Ovo su ljudi koji, čak i uz beneficirani staž, uzalud popunjavaju penzijski fond, malo njih stigne da duže uživa u blagodetima penzije i mirnog života. Otud je krajnji ishod njihove sudbine, potvrđen kroz generacije, definisan sarkastičnom rečenicom koja plastičnije od svih statistika opisuje završetak radnog veka ovih ljudi. “Zbogom kope, zdravo pope!”
Sertifikat te surove sentence srećemo u hodniku i na vratima upravne zgrade rudnika čije staklo, na žalost, retko stoji prazno. Danas je na njemu čitulja Miomira Cvijića Rusa (1963) – on je otišao poslednji; u hodniku Sunčice, Biljane, Mlađana, Zvonimira – najstariji među njima je ‘51. godište.
Kop radi 24 sata dnevno, 365 dana u godini u tri smene, nema stajanja, beskrajan je to žrvanj koji mrvi i zemlju i ugalj i mašine i ljude.
Na kostolačkim kopovima ih je oko 3,8 hiljada, u svakom trenutku im fali oko petsto radnika – bravara, električara, mašinaca, varilaca, rukovaoca rudarskih mašina, bagerista. A država zabranila zapošljavanje. Namera je bila da se stopira rast administracije, trpi proizvodnja.
DOĐU, VIDE I ODU
O tome svedoče i dvojica sindikalaca – Željko Vojinović, predsednik sindikata površinskog kopa “Drmno” i Danijel Radosavljević, prvi sindikalista kopova Kostolac.
– Privlačna je solidna plata, mnogi kažu blago njima, ali mladi ljudi kad vide koliko je ovaj posao težak i zahtevan, budu neko vreme i odu. Bio sam u grupi za podršku za sporazumni raskid radnog odnosa i svedok sam toga. Ljudi tu visoku platu plaćaju zdravljem, mnogi penziju i ne dočekaju. Ne ide nam u prilog ni Novi zakon o penzionisanju koji je obesmislio beneficirani radni staž i rudari tu “plaćaju penale” i ne mogu da odu u punu penziju. Najavljuje se da će možda rudari biti izdvojeni i da će onog momenata kada napune 40 godina radnog staža moći da idu u punu penziju bez obzira na godine života ali ko zna kada će to biti. Ono što je dobro jeste kvalitetan kolektivni ugovor koji imamo i koji štiti radnike a i sindikat im maksimalno izlazi u susret. Kroz naše fondove možemo da odgovorimo na svaki problem naših radnika – ističe Vojinović.
A njegov kolega Radosavljević apeluje da se skine zabrana zapošljavanje jer i sada rade na ivici ljudskih resursa.
– Koče nas i komplikovane javne nabavke pa se dugo čeka na delove, a kop ne može da čeka. Znate, jedan dan bez struje izazove revoluciju. Svi bi trebalo da znaju da se one sijalice u vašim domovima, zapravo pale ovde ili u Kolubari, a da za nas nije alibi ni minus dvadeset zimi ili plus četrdeset leti – kaže Radosavljević.
BITKA SA DVA VREMENA
I ovdašnji direktori su daleko od uobičejanih predstava o otuđenim rukovodiocima. To su ljudi koji, kad zatreba, nemaju problem da cipele zamene rudarskim čizmama, a njihove kancelarijske zabrane ne čuvaju sekretarice sa spremnim odgovorima kako direktor nije tu, da je zauzet, da je na putu… U to se uveravamo kod Dragoslava Slavkovića, direktora kopa “Drmno”, koji nam, šarajući prstom, po komplikovanoj skici ogromnog rudnika, objašnjava u kojim uslovima biju 45-dnevnu remontnu bitku:
– U poslednjih nekoliko decenija je problem u nedostatku i mehanizacije i ljudstva. I po pravilu se, izuzetnim zalaganjem zaposlenih, ogromni posao privede kraju u planiranom vremenu. Napravljene su zalihe da termoenergetski blokovi mogu nesmetano da rade, dok se remontuju trake i bageri na ugljenim kopovima, ostatak kopa, takozvani BTO sistem (bager-traka-odlagač) – tačnije, otkrivka, radi normalno – kaže Slavković.
Bitka sa vremenom, kako onim kalendarskim tako i sa ovim atmosferskim, traje u beskraju ovog ogromnog ugljenokopa. Dok se udahnjuje novi život kolosima od rotornih bagera, repariraju transportne trake, bager vedričar skida zemlju ispod koje se krije crno zlato.
Teško prohodnim putevima, ispresecanim jezerima vode i blata, brekću teški dvoosovinci sa opremom, njihovim vozačima mašu rudari kroz prozore transportnih kamiona, odjednom se iz nekog pravca pomoli “uaz” ili “tojotin” džip plešući na raskvašenom putu. U daljini huk. Između dve etaže bije voda i pravi vodopad dovoljno jak da bi mogao pokretati i mini hidrocentralu. Odozgo crni oblaci koje paraju munje sluteći još jednu kišu, odozdo zabrinuti pogled rudarskih očiju uokvirenih crnim licem niz koje znoj kotrlja ugljenu prašinu. Večita borba ljudi i prirode koja nam nešto daje a nešto moramo da joj otmemo. Ljudi koji sutra slave svoj dan su u prvim redovima te bitke. Srećno, drugovi rudari!
Odgovorni sindikati
Jaki i odgovorni sindikati kostolačkih rudnika su svetla tačka u životima rudara. Kada se razbole, njihovi automobili ih odvoze i dovoze do zdravstvenih centara; ako je neki urgentan problem iz fondova se plaćaju pregledi i skupa snimanja na koje bi se, inače, čekalo mesecima ili godinama; vodi se računa o deci preminulih kolega, njihovom školovanju i zapošljavanju.
(dijaspora.news/blic.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.