Društvo

GORE MI JE BILO ŠTO SAM SIROČE NEGO ŠTO SAM GEJ! Boris iz SPS-a OTVORENO o nasilju, Skupštini, Prajdu i premijerki!

By Admin

Posted on 01/07/2019

Razgovarali smo sa Borisom Milićevićem, članom glavnog odbora SPS-a, koji je davnih dana postao prvi deklarisani gej političar na javnoj sceni.

Govorio nam je o svom detinjstvu, trenutku kad je shvatio da je drugačije seksualne orijentacije, ali i o tome kako je sve to saopštio porodici, prijateljima i kolegama, i kako su oni to prihvatili.

Iako nerado govori o nasilju koje je zbog toga što je gej doživljavao, i o tome je progovorio. I uprkos mnogim preprekama, on nije odustao. Za prava LGBT osoba bori se i danas, i svake godine uzdignute glave šeta na Prajdu.

Celu ispovest Borisa Milićevića možete pogledati ispod:

Pre nego što se dotaknemo Prajda, moram da vas pitam ono što i svaku LGBT osobu. Kako je sve počelo? Vi ste odrastali u domu za decu bez roditelja. Kako je izgledalo vaše detinjstvo?

– Prvo sam živeo po sirotištima, domovima za nezbrinutu decu, pa u hraniteljskoj porodici, pa su me mama i tata, Vlada i Lala, usvojili kad sam već imao osam godina. U to vreme bila je mnogo veća sramota biti siroče nego homoseksualac. Nije to toliko bilo veća sramota, koliko je bilo nemoguće sakriti da si siroče. Kada si homoseksualac ili lezbejka, to je već moglo da se sakrije, može i da se vodi takozvani dvostruki život.-

Prvih četiri, pet razreda osnovne škole imao sam ozbiljnu traumu sa drugarima iz odeljenja, kako deca već i umeju da budu okrutna. To su bile maltene svakodnevne tuče, baš su me maltretirali. Ozbiljnijih problema zato što sam gej nisam imao sve dok nisam istupio u javnost, dok nisam to počeo da govorim i dok nisam ušao u aktivizam, a potom i u politiku.

– Što se same spoznaje tiče, tu nema nekih velikih tajni. Ljudi vremenom spoznaju svoju seksualnost, svoje telo, svoje preference… Ako se dotaknemo detinjstva, kao klinac bio sam onako malo džabast, jer ne zaboravite – ipak sam odrastao u sirotištu. Srbija je tada imala problem sa siročićima, tada se koristila i ona užasna reč „kopile“, a takva deca bila su neprihvatljiva. Stalno sam morao da se bijem, dokazujem i pokazujem da sam izdržljiv, da svakog dana živim sa uvredama i nasiljem. Tako da, ja nisam bio takav gej, kakvima ih inače ljudi zamišljaju sa nekakvim roze mašnama… Bio sam štreber, ali sam se dosta tukao…

Prva ljubav?

– Prva ljubav bila je u toj hraniteljskoj porodici u Lisovićima, kada sam imao šest godina. To je bio jedan dečak u kući pored, i delila nas je drvena ograda. To je bila baš velika ljubav, ne toliko fizička, ali je bilo baš emotivno. Sećam se koliko je on plakao kada sam ja odlazio iz Lisovića, bilo je baš potresno.

Kako ste se izjasnili da ste gej? Kako ste to rekli svojoj porodici?

– Porodici sam to rekao vrlo kasno. Vrlo pažljivo sam posmatrao i naslućivao reakcije. Imao sam to iskustvo sa odbacivanjem i ranije. Mene je majka dva puta ostavljala, jednom na porođaju, drugi put me je opet uzela dovela u Srbiju, pa se udala za nekog čoveka koji je insistirao da se mene reši, i onda me je ona ostavila još jednom.

– Roditelji koji su me usvojili su predivni ljudi, kako to često biva sa ljudima koji usvajaju decu. Kad sam im rekao, to je bilo prihvaćeno kao u onim divnim holivudskim filmovima u kojima roditelji prihvataju svoju decu. Moj otac koji je rođen 1930. godine verovatno je čitao Kinsija jer je inače čitao modernu literaturu, pa je rekao kako zna da ima raznih ljudi, i kako to nije problem jer je nauka to pokazala. Majka je onda rekla: „ćuti, pusti ga, on je gej, šta sad ti tu objašnjavaš nešto“ Jedino što im je bilo krivo je što im to nisam ranije rekao. Rekao sam im to tek kad sam imao 27 godina. Primenjivao sam tu strategiju da se okružim ljudima koji me razumeju i podržavaju, da bih onda rekao roditeljima i bliskim ljudima.

Prijatelji su saznali pre porodice?

Kao što sam rekao, birao sam ljude oko sebe koji su širokih shvatanja, pa sam im vremenom i govorio. Nisam se autovao svima, a to sam uradio onako masovno tek kad sam ušao u LGBT aktivizam. Do tada su znali samo neki od mojih prijatelja i moji partneri. Da se razumemo, ja sam birao prijatelje koji nisu homofobični, rasisiti, šovinisti, ljude koji nisu ni na jedan način ksenofobični. Sa ljudima koji ikoga mrze privatno ne želim uopšte da komuniciram, takav sam inače. Neka oni mrze u četiri zida svoje sobe, a ja ne želim da budem u toj sobi. Tako da, problema sa prijateljima takođe nije bilo…

Kako je to izgledalo u Skupštini? Vi ste prvi deklarisani gej Skupštine Srbije.

Znate kako kažu, svakog čuda tri dana dosta. Kada sam ja ušao u SPS cela ova proevropska opozicija koja je tad bila vlast vrlo je negativno reagovala, posebno jer sam ’90- tih bio ozbiljno pozicioniran. Bio sam i u studentskom protestu, i demokratskoj poziciji Srbije. Nisam bio član DSS-a ili DHSS, nego sam bio član Socijaldemokratske unije. Vrlo su oštro reagovali, to im je baš teško palo zbog čega su mi upućivali gomilu uvreda, verbalnog nasilja do ivice fizičkog sukoba. Sećam se, tamo 2010,2011. godine na Tviteru sam proživljavam sve ono što se sad dešava, a Tviter je tad bio dosta fino i kulturno mesto. Tada su ljudi tamo pazili kako se odnose jedni prema drugima, i onda ti dođe neki divljak iz LDP Aranđelovac i kaže ti „bolesni pederu“, i onda salvu još psovki…

Zapravo, niko nije uzimao u obzir kvalitete koje vi imate?

U poslednjih 15-tak godina u Srbiji to se nikad ne uzima u obzir. Retko kad ljudi uzimaju u obzir kvalitet osobe sa kojom se komunicira, pogotovo u političkoj sferi. Situacija je posebno zaoštrena od kad su krenule društvene mreže, mnogo je govora mržnje a ljudi se vređaju međusobno bez argumenata. Sve to sam proživljavao i dok sam bio „jadni, mali“ LGBT aktivista. Kad sam kasnije ušao u politiku, jedino što se smanjilo jeste fizičko nasilje. Ipak, bilo je i toga, i hvala Bogu šest godina ništa od toga. Bilo je užasno mnogo uvreda, onih najprizemnijih, sa sve psovanjem roditelja, homofobija je prštala sa svih strana. Ta neka opozicija, koja je sada otvoreno homofobična, ona je tada mislila da oni imaju prirodno pravo nad LGBT pitanjem. Oni su stavili šapu na LGBT pitanje, da uopšte time ne može niko drugi da se bavi, a kamoli da uključuje gejeve u politiku… Oni su tapšali gej aktiviste po ramenu, pa i mene, i posmatrali su nas kao one nemoćne kućne ljubimce koje će oni da pomažu na nivou „evo ti malo hrane, vode i malo ću da te prošetam s vremena na vreme da te pokažem“. Ipak, to za racionalnu osobu koja želi da rešava neke probleme, da stiče političku moć koju bi posle koristila za rešavanje nekih problema, to nije dovoljno. Kad sam rekao da mi to nije dosta, i da hoću dalje nešto da radim, oni su to vrlo negativno reagovali. Doduše, u Skupštini nisu smeli da se toliko bezobrazno ponašaju, ali je to bio vrlo naporan period.

Kako ste to doživljavali?

Lično.

Nisam bio dovojno iskusan i profesionalan političar da bih shvatio da ne moram baš sve lično da shvatim.

Oni nisu uopšte, kako smo pomenuli, uzimali u obzir moje lične kvalitete, već su samo našli razlog za šta da se uhvate da me mrze. Nekih godinu dana imao sam baš tešku fazu, osećao sam pritisak sa svih strana i da nije bilo prijatelja i roditelja ne znam kako bih uspešno prošao kroz tu fazu.

Osnovali ste i Gej strejt alijansu, i najzaslužniji ste za uvođenje pitanja položaja gejeva i lezbejki u Srbiji kao političkog pitanja. Uradili ste veliku stvar?

Postajem svestan toga jer me često na to podsećaju, kao i vi sada.

Da se vratimo na ono fizičko nasilje. Koliko puta ste ga doživeli samo zbog seksualne orijentacije? Znam da nerado govorite o tome, ali moramo da se dotaknemo toga jer je to I dalje veliki društveni problem.

– Fizičko nasilje doživeo sam šest puta, u periodu od 2006. do 2013. godine. O tome nisam govorio iz dva razloga. To nasilje inače uvek je bilo u javnom prostoru, i vrlo često sam bio sa nekim, i ta osoba ili nije bila autovana ili bi imala problem da sam to prijavljivao policiji ili išao u javnost. To je jedan od razloga zbog kog nasilje nisam prijavljivao. Tri slučaja uopšte nisam prijavio policiji, a to su bili ozbiljni napadi – sa posekotinama, krvarenjem i sl. Nisu to teške telesne povrede poput preloma, uboda niti oštećenja vitalnih organa ali je bilo vrlo nasilno i bolno. Psihička trauma se, jasno, u takvim slučajevima, podrazumeva. Drugi razlog zbog kog nisam prijavljivao te slučajeve policiji je taj što sam ja tad ipak bio jedna vrsta lidera zajednice, posebno tog aktivističkog dela. Morao sam kao takav da odajem utisak jake ličnosti i uvek sam u javnost pokušavao da šaljem neku pozitivnu sliku. Stvarno nisam govorio o tome u medijima. Samo jedan od tih slučajeva je završio u medijima tako što je informacija procurila iz policije, a ne od mene. Tada su me opljačkali, uzeli su mi novac, a kasnije su osuđeni, jedan na 14, a drugi na 10 meseci zatvora. Taj slučaj sam odmah prijavio policiji, i to je bilo vrlo efikasno – oni su odmah uhapšeni.

Da se vratimo na onu 2010. godinu kada ste izabrani za člana Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Time ste postali prvi autovani gej političar u Srbiji koji je izabran na visoku funkciju u nekoj parlamentarnoj stranci, i naravno našli su se neki koji su se zbog toga pobunili. Jedan od tih ljudi je Dragan Marković-Palma koji je tada izjavio je da je iznenađen vašim izborom u GO SPS i da ne može da prihvati da pripadnik gej lobija ima funkciju u koaliciji. Šta su pričale druge kolege? Na stranu sva ta vređanja van Skupštine…

– Što se tiče SPS-a, to je, barem ja mislim, jedan od najbitnijih trenutaka u istoriji srpskog parlamentarizma, i političkog života što se tiče LGBT pitanja. Uvek kažem da je SPS slika Srbije. To je najstarija partija u Srbiji i ona vuče korene ne od 1989, ne ni od 1945, već od one partije koja je 1920. Osvajala i pobeđivala na lokalnim izborima u Zagrebu, Beogradu, pa ih je onda kralj Aleksandar zabranjivao, pa su oni išli u ilegalu… To je sada već partija koja je stara 100 godina. Kroz nju je prošla cela Srbija i slika je srpskog društva. Kada je SPS, i sam Ivica Dačić doneo odluku da mene uključi u rad partije na jednoj vrlo visokoj poziciji, to je značilo da i Srbija donosi takvu odluku, da uključuje LGBT zajednicu u svoj život.

– To nije dovoljno brzo, ima još dosta toga da se uradi, ali su se LGBT osobe od tada osetile slobodnije, sigurnije i ravnopravnije nego pre. To je dakle bio vrlo bitan događaj. Pritom, glasači nekih stranaka prema istraživanjima javnog mnjenja pokazivali su mnogo veću homofobičnost od glasača SPS-a. Glasači SPS-a su uglavnom ignorisali, znači nisu imali mišljenje uopšte, a to je najveći problem. Mi smo imali dakle situaciju da glasači SPS-a potpuno ignorišu to. Pred sam kongres 2010, godine, pred donošenje te odluke, izbijale su velike svađe SPS-u, i to po slavama.. Da li je Ivica u pravu, i na kraju su se svi složili da jeste u pravu. To se i pokazalo na izborima 2012, godine. On je podigao SPS sa pet na 15 odsto. Ivica zna i razume politiku, tako su i članovi reagovali, i u vrlo kratkom periodu jednom odlukom je promenjen stav čitave partijske strukture. Mogu da kažem da sam imao vrlo pozivitna iskustva sa socijalistima, od nivoa običnih članova, do vrha. Baš zbog te bogate istorije, nataloženog znanja, ja nikad nisam doživeo nikakvu vrstu verbalnih ispada od bilo kog člana SPS-a. Ima nekih ljudi koji su mi na početku rekli “ja to ne prihvatam”, i ostali pri tome, ali nikad nisu vređali, i diskirminisali na bilo koji način. Najveći broj ljudi je bio okej sa tim, a bila je i gomila ljudi koja je bila protiv tada, pa su onda vremenom postali s tim sasvim okej.

Veliki pomak napravljen je i sa premijerkom Anom Brnabić.

To je ogroman korak. To imenovanje na mesto ministra državne uprave, pa onda na premijersko mesto, to je sada potpuno nova priča! Što se tiče politike i inkluzije LGBT osoba, naš sledeći potez je da sada nađemo neku mladu LGBT osobu od 20 godina, da je obrazujemo i spremamo je da se kandiduje za predsednika za nekih 20 godina. Sa imenovanjem Ane Brnabić na mesto premijera, to je sledeći logičan korak.

Posle koraka s vama, ovo je drugi drastičan pomak za LGBT zajednicu.

Da, i korak sa mnom je bio istorijski, a ovo sa Anom je korak posle kog nema povratka. Srbija je pokazala da nije smak sveta ako na čelu Vlade ima LGBT osobu. Sve funkcioniše kako treba, život ide dalje, nekom je bolje, nekom lošije, neko napreduje, a neko nazaduje,ali je to već stvar ličnog momenta. Kao država, na gomili polja ostvarujemo ogroman napredak.

Kakva su danas prava LGBT zajednice u Srbiji?

Mi smo tu negde u sredini na listi Evropskih zemlja, a u tom nekom zakonodavnom smislu. Na svetskom planu smo negde u prvih 50 zemalja, što znači da je u Srbiji bolje nego u gomili nekih drugih zemalja. S druge strane, daleko smo od rešavanja nekih ozbiljnih problema, i to ne onih koji se odnose na ljudska prava, nego ekonomskih. Tačno je da sam ja još ranije to pitanje uspeo da predstavim kao bitno političko pitanje, ali to sad nije dovoljno. To smo postavili na političku agendu, a sad moramo kao zajednica i društvo da to iskoristimo da rešimo neke vrlo praktične probleme. Tu se mi ne krećemo nikako ili suviše sporo. Postignuto je ovo sad sa upisivanjem promene pola, to je značajan potez, ali mi zaista moramo da rešimo problem istopolnih parova. Kako? To je stvar toga da sednemo i da se dogovorimo. Nisam od onih koji hoće da se gej brakovi izjednače sa strejt brakovima, nego sam za ono rešenje koje će na početku da podrže svi. Kroz prednacrt Građanskog zakonika ponuđeno je rešenje vanbračne zajednice koje se definiše kao zajednica trajnog života različitog ili istog pola. Ipak, sve i da to pitanje sad dođe na red, čekali bismo godinu dve, a kako neće ni sad – načekaćemo se. Taj nacrt ipak ima dva problema. Prvi je taj što prilikom razilaska zajednice mora da se dokazuje da ste u njoj bili. Ovako, kod registrovanja partnerstva, od trenutka kada se ono sklopi svi su priznali, pa i država da je par u zajednici. Mi ovde moramo da dokazujemo da smo u zajednici bili, a koliko je to problematično može da vam potvrdi svaki advokat. Drugi momenat je taj što se ne rešava pitanje nasledstva.

Mi tu sada imamo momente zajedničkog izdržavanja, zdravstvenog, čak i podele imovine, ali u slučaju onog najgoreg nema rešenja. Ljudi, gejevi i lezbejke, stvarno provode i 20,30,40 godina, maltene ceo život zajedno. Oni neće da reše jedno vrlo prosto pitanje – šta kada jedan od partnera umre. Šta se onda dešava sa drugom osobom, sa tom imovinom, zašto taj partner ili partnerka ne može da je nasledi? To je vrlo okrutno. Vi sa nekim živite 40 godina u kući sa partnerom, koji umre, i onda dođe njegova rodbina i kaže „marš napolje“, a to je kuća i tog preživelog partnera, koji je u tom slučaju bespomoćan. To je goruće pitanje.

Koje su šanse da se ono reši uskoro?

Mislim da se ovim prednacrtom Građanskog zakonika pokazuje volja države da se nešto uradi, ali moramo i mi kao zajednica da se okupimo, a mi to dosta loše radimo. LGBT zajednica je razjedinjena, iscepkana, i nikako da nađe dogovor oko nekih osnovnih stvari, a kamoli oko pronalaska rešenja za istopolna partnerstva. Znate, ako dovoljno dugo dovoljan broj ljudi traži nešto, onda to može da prođe. Mislim da sada trenutno mi nismo dovoljno uporni, vredni i masovni da to postignemo.

Jednom prilikom rekli ste da kada šetate na prajdu ne šetate samo za LGBT zajednicu, već za sve one ugrožene socijalne kategorije.

U suštini, mi iz LGBT zajednice u suštini smo lakmus test za ugrožene. Ako neko nije spreman da iskomunicira sa LGBT osobama, onda on pokazuje da je velika verovatnoća da on neće da bude spreman da iskomunicira ni sa ženama, ni sa Romima, ni sa osobama sa invaliditetom. Ove godine prajd otvara otac jednog dečaka koji ima autizam. Svake godine se trudimo da uključimo ljude iz tih nekih nevidljivih zajednica jer moramo da pokažemo taj osnovni nivo solidarnosti, jer svi mi u nekom trenutku budemo diskriminisani. Levorukim ljudima su vezivali levu ruku da bi pisali desnom, ranije.. Diskriminišu se ljudi jer su siročići, jer imaju neke mentalne nedostatke, psihičke probleme… Ti ljudi su funkcionalni u društvu, a opet i ako neki čovek kaže da ima neki psihički problem, odmah kreće diskriminacija. Ljudi ih gledaju čudno, ne mogu da dođu do posla, može da dođe i do nasilja… A to je samo jedan u moru primera.

Srbija nije totalno diskirminatorno društvo, ali ja kao levičar moram da postavim definiciju problema, a to je da to stvarno ima veze sa kapitalizmom. Kapitalizam podrazumeva da vlasnik kapitala diskriminiše i eksploatiše neku drugu osobu. Dakle, drži je u neravnopravnom položaju da bi ostvario profit. I to je suština, a mi smo se vremenom trudili da to malo ublažimo, zavijemo u neke oblande, i onda na primer osobe sa hendikepom stavimo na modnu pistu. Danas ne da ne možete da vidite ni debelu manekenku, već ne možete da vidite ni neku poput Kim Besindžer, ove su sad sve kao neki dečaci. Za to su krivi modni kreatori gejevi koji stavljaju neke androgine modele kao primer toga kako treba da izgleda žena

Sada je 50 godina od kako se borimo za LGBT prava. Borimo se i duže, ali zvanično je to 50 godina. Prva ozbiljna pobuna LGBT osoba se desila 1969. godine kada je policija upala u taj bar u Njujorku i onda su se oni pobunili i digli barikade gde je šest hiljada ljudi nekih tri, četiri dana držalo čitav kvart u opsadi. Nisu više mogli da trpe policijsku torturu i torturu uopšte. To se onda proširilo po gradovima po celoj Americi, bukvalno je buknulo na sve strane. Medji su onda počeli da pišu o tom problemu i samoj pobuni. Dakle, mi to gledamo kao pet decenija, i borba još uvek traje kao podsetnih na tih 50 godina i sve što smo kao jedna svetska zajednica uspeli da uradimo. To je tad bilo krivično delo u 187 od 189 zemalja Ujedinjenih nacija verovatno. Danas je situacija daleko bolja, ali ima još toga da se uradi. U svetu postoje države gde te ubiju odlukom suda jer ne zaslužuješ da živiš jer si LGBT osoba. U toj Americi i danas ubijaju 20, 30 osoba koje su trans, samo zato što su trans!

Najnovija istraživanja pokazaala su čak i da ovi milenijalci, koji sada imaju od 18 do 34 godine u velikom broju stavova konzervativniji nego generacija starija od njih. Uvek se verovalo da su mlađi progresivniji, a mi sad imamo situaciju da su mladi konzervativniji.

Zašto je bitno da vas podrže strejt ljudi?

Bitno je jer je nama potrebna ta podrška. Treba nam taj čin prihvatanja, da smo i mi deo zajednice. Kako je svakome bitno da ga prihvati porodica i najbliža rodbina, tako nam je potrebno da nas prihvati i samo društvo. LGBT osobe ne žele više da se kriju. Mi kao društvo moramo da shvatimo da je ljubav najbitnija, bez obzira na to koje su seksualne orijentacije, pola, vere ili nacije ljudi.

Dijaspora.news/Esspreso.rs