Goli otok krije najmračniju tajnu bivše Jugoslavije: Lekari i naučnici zlostavljali zatvorenike, čak su vršili i eksperimente nad njima!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Mihailović je priču počeo “kriminalističkim zapletom oko jednog pisma”

Pisac i akademik Dragoslav Mihailović je u intervjuu za “Nedeljnik” govorio o svom otkriću o najmračnijoj tajni komunističke Jugoslavije. Ističe da su naučnici i lekari pristali da učestvuju u torturi nad zatvorenicima, o čemu svedoče malobrojne slike sa Golog otoka.

Mihailović je priču započeo od dobijanja jednog pisma, koje mu je govorilo nešto za čim je tragao 20 godina. Njemu je doktor Nikola Nikolić iz Zagreba još pre toga rekao “da nisu policajci sami izmislili sva ona čuda na Golome, već da tu nauka ima uprljane ruke”. A ovo pismo mu je potrvdilo da se radi o nečemu mnogo zlokobnijem. Ispostaviće se da su naučnici i lekari zloupotrebili svoje položaje i da su se poneli neljudski prema nesrećnicima na Golom otoku. Prenosimo delove interjvua.

“Vrlo zanimljivo pismo o načinima mučenja uputio mi je profesor univerziteta u Sidneju Aleksandar Pavković 16. septembra 1998. godine. Njegov pokojni otac Ante Pavković je zbog učestvovanja u partizanskom porketu bio veoma dobro gledan u režimu. Jednog trenutka 1948. ili 1949. godine dr Pavković je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, pozvan na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije. Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

Đilas je razgovor započeo time kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju da od svojih optuženika dobiju svakojaka priznanja, a da oni to ne uspevaju. Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne metode za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajne torture, koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli. Onda su im rukovodioci rekli da će uz bogate dnevnice dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba da od poznatih naučnika i stručnjaka potraže odgovore na ova pitanja. Posle povratka profesor Vujić i Pavković su o putovanju referisali u Centralnom Komitetu, gde su ih opet dočelali Ranković i Đilas.

Psihijatri su podneli izveštaj da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja najverovatnije dobijaju pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem koja mora da traje najmanje deset dana. Đilas je tada postavio pitanje: A da li bi oni mogli, “za Centralni komitet” da naprave eksperiment sa nespavanjem nad desetak “posebno tvrdih komunista”, koji bi im za tu svrhu bili izabrani? To je bilo previše za Rankovića koji je prekorno rekao: “Ali Đido, mi to ne radimo”!

U svakom slučaju, već u proleće 1951. godine mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači uveliko se sprovodilo. A možda i u ograničenijem obliku to se radilo i na Golom otoku. Inženjer Branko Putnik, prvooptuženi u drugom mostograditeljskom procesu 1951. godine u razgovoru sa mnom tridesetšest godina kasnije nije se mogao setiti da li je bez sna držan neprekidno tri ili četiri meseca. I na suđenju je dosta neubedljivo i mlitavo pokušao da porekne priznanja koja su mu u zatvoru iščupana, pa je zatim rezignirano sve prihvatio”.

U jednom od pisama koje su Mihailović i sin dr Ante Pavkovića razmenili stoji i sledeće zapažanje sina poznatog psihijatra.

“Psihijatri su zadatak dobro obavili jer nije bilo nikakve tajne: većina vodećih stručnjaka im je rekla da se sistematskim ukidanjem sna od najviše deset dana kod većine ljudi gubi osećaj ličnog identiteta i kontrole nad postupcima i da se pod takvim uslovima može dobiti sve. Nije im bila potrebna ni terapija niti lekovi ni posebna aparatura. Moj otac se jako interesovao za Đilasa, kupio je i pročitao sva njegova dela objavljena na engleskom jeziku. Na osnovu svog iskustva i pročitanih dela, njegova dijagnoza je bila – paranoja koja potiče iz potisnute homoseksualnosti. Zaključak o homoseksualnosti je doneo na osnovu nekih delova memoara Đilasa gde on navodno piše da je kao dete sedeo kod nekog starijeg u krilu i da je to zapamntio kao nešto šokantno. Drugo, Đilasov sadizam i mazohizam, koji je on pokazivao u svojoj fiksaciji za torturu su, smatrao je otac, poznati simptomi potisnute homoseksualnosti”.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)