Kažu da je general Vojo Kovačević iz Grahova, kada je odlučio da porodično imanje pretvori u arboretum, prilikom sadnje svakog stabla govorio: “Ajde da se primiš, pa da se zorimo tobom”.
I primilo se – na jednom hektaru sada ima oko 230 sadnica sa preko 130 vrsta različitog drveća iz čitavog sveta.
Tri godine posle njegove smrti, juna 2000. njegov arboretum dobio je status spomenika prirode i postao prvi zaštićeni prirodni objekat na teritoriji opštine Nikšić.
O njemu danas brigu vodi Vojov unuk Vuk Kovačević i njegova porodica, koji su odlučili da vrelinu beogradskog asfalta zamene grahovskom arijom.
“Ovo mi je treća godina da sam počeo ovde da provodim oko osam meseci godišnje. Postepeno jednu po jednu stavku pokušavam da sredim i rešim ne bi li se ovo održalo i nastavilo da se razvija. Kada je đed ovo sadio nije imao nikakav plan. Prvo je posadio voćnjak i kada je maltene posadio poslednje drvo, shvatio je da bi lepo bilo da napravi baštu gde bi se odmarao i uživao.
Onda su povađene sve te voćke i krenuo je da sadi park. Neplanski je rađeno, a nije ni znao da li će se svako drvo primiti, pa je negde malo gušće zasađeno i pojedine biljke se međusobno ‘bore’ kako koja da dođe do sunca. A primilo se 99 odsto sadnica koje je posadio”, priča Kovačević.
U arboretumu uglavnom dominiraju četinari, a ima veliki broj retkih vrsta. Tu se mogu naći stabla poput Vajmutovog i alepskog bora, himalajskog borovca, španske i grčke jele, Pančićeve omorike, američke tuje…
“Na sekvoju smo najviše ponosni jer je reč o posebnom drvetu čiji primerci su stari i po 3.000 godina i više i znaju da izrastu preko stotinu metara. Primera radi, kada bi se posadilo jedno ovakvo drvo ispod mosta na Đurđevića Tari krošnja bi došla do mosta. Stablo bude u prečniku i do 12 metara, a kora debljine oko pola metra. Kada se Amerika naseljavala, porodice bi pod nekim posebnim dozvolama dobijale dozvolu da iseku jedno drvo sekvoje. Pošto se tada, naravno, ručno radilo sa testerama, trebalo im je godinu dana da jedno drvo obore i obrade. Ova naša je ‘nedonošče’ za svoju vrstu. Stara je tek nešto preko 50 godina i nadamo se da će i ona krenuti da osvaja”, kaže.
Kovačević kaže da bi voleo da Bijelu goru pošumi munikom, vrstom bora koga je nekada na toj planini bilo po strmim stenama.
“Bijela gora je bila prirodno stanište munike. Tamo su bila dva stabla stara po stotinu godina koja su, naravno, prva posečena kada je krenula nekontrolisana seča”, objašnjava.
Zbog loših vremenskih uslova, ali i raznih bolesti ili godina starosti, pojedina stabla su morali da poseku. Rekao je da se trude da odmah posade nova, kako bi nadomestili “štetu”.
“Ove godine smo morali da posečemo sedam – osam stabala, ali smo i zasadili tri nova: Pančićevu omoriku, normandijsku jelu i libanski kedar, nacionalno drvo Libana koje se pominje i u biblijskim pričama. Pre par godina posadili smo japanski javor, kao i Avramovo drvo, koje su nam poklonili izviđači iz Nemačke”.
Izviđači, pored učenika osnovnih škola, najčešći su posetioci arboretuma pa su Kovačevići napravili i takozvanu poljsku učionicu kako bi najmlađi i najdraži posetioci, mogli u prirodi da uče o biljnom svetu.
“U toj ‘poljskoj’ učionici se održavaju treninzi, razne radionice, časovi biologije. Kada je arboretum proglašen parkom prirode, poseta je bila u obaveznom programu osnovnih škola pa smo godišnje imali od 15.000 do 20.000 posjtilaca. Učenike i dalje dovode, ali u manjem broju, pa je zadnjih nekoliko godina broj posetilaca oko 8.000 godišnje”.
Jedine voćke koje se nalaze u arboretumu su dud i dve jabuke stare preko stotinu godina i koje i dalje rađaju, mada im plod, kako kaže Kovačević, i nije za jelo. Više za sirće.
Ispred svakog stabla nalazi se tabla sa nazivom i osnovnim karakteristikama biljke. Dobar deo njih je popucao pa Kovačević planira da ih zameni drvenim tablama koje će biti dugovečnije od staklenih, a i estetski će bolje odgovarati okruženju u kome se nalaze.
Danom arboretuma proglašen je 20. septembar, koji je ujedno i Dan ekološke države Crne Gore.
Da klima može da utiče na rast pojedinih biljaka, primer je bele ili kanadske smrče, vrste koja raste u severnim i umerenim šumama i tajgama Severne Amerike.
Jedna vrsta te smrče ubraja se u patuljaste, ali kada raste u umereno – kontinentalnim uslovima onda i “poraste”.
“Ona bi trebalo da naraste do metar i po visine, ne više. Đed je dve posadio ovde, a dve u Beogradu. Ove dve imaju preko tri metra, dok su one u Beogradu ostale patuljaste”, kaže Vuk.
Arboretum se od botaničke bašte razlikuje jer se u njemu uzgajaju samo drvenaste vrste, drveće i grmlje, i autohtone (domaće) i alohtone (strane) vrste se sade uglavnom van staklenika, na otvorenom.
Jedan od najstarijih arboretuma u svetu nalazi se u Tokiju i smatra se da je osnovan pre oko 800 godina.
(dijaspora.news/vijesti.me)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.