Fudbaler Raša je povredio nogu, a kada su mu skinuli gips i videli šta se desilo ispod, shvatio je da počinje najbitnija utakmica u njegovom životu (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

– Nikada u životu se nisam ni za šta žalio, i trazio pomoć ali ovoga puta moram, jer želim, jer imam za koga, jer mnogo toga još imam da ostvarim – kaže Radoje Maksimović.

Maksimović Radoje Raša (33), otac je malog Relje i veliki ljubitelj fudbala koji igra rekreativno ceo život. I danas ga igra, ali sve teže. Povredom leve noge, povredio je i mladež koji mu je uklonjen prošle godine i tada je ustanovljeno da ima maligni melanom.

Zbog ove zloćudne bolesti Raša je dva puta operisan, a sada ga očekuju terapije na svakih 15 dana narednih godinu dana koje su put do njegovog ozdravljenja.

Ovaj borac rođen je u Krtinskoj, u jednom malom mestu pored Obrenovca. Odrastao je u porodičnoj kući, sa ocem, majkom i mlađom sestrom.

– Porodica me je naučila da budem pošten, vredan i uporan. U kući punoj ljubavi proveo sam srećno detinjstvo, radeći na imanju sa ocem. Osnovnu i srednju školu završio sam u Obrenovcu, a prvu ljubav osetio sam prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu- fudbalu, i rešio sam da ću ga ceo život igrati – priča Raša.

Počeo je kao klinac u Radničkom iz Obrenovca, a kasnije je branio boje i današnjeg srpskoligaša Iskre, Budućnosti, OFK Zabrežja, FK Rvata i mnogih drugih klubova gde su drugarstvo i entuzijazam bili glavna snaga i motor koji su pokretali ekipu.

I danas sa 33 godine i dalje igra fudbal.

– U dresu “rodne” Krtinske sa svojim drugarima i dalje živim za tih 90 minuta i trenutkom kada lopta ulazi u protivničku mrežu. Ljubav prema fudbalu nije prestala, ali sam pored sportske porodice uspeo da ostvarim ono što je najvažnije u životu, a to je da osnujem svoju porodicu.

Oženio se 2012. godine sa Jelenom koja mu je, kaže, ispunila život i bila glavna podrška za sve u životu. Kaže da mu se život nije mnogo promenio.

– Nastavio sam da igram fudbal i radim u JKP Vodovod. Kod kuće me je čekala supruga, a na terenu drugari. Zahvaljivao sam Bogu za život koji imam, i svakim novim danom težio sam ka sportskom uspehu i proširenju svoje porodice. Moje nevolje počele su kada sam zadobio tešku povredu Ahilove tetive. Ni tada nisam klonuo duhom, jer podrška od meni dragih ljudi nije izostala. Dugo je trajao oporavak, a ono što sam saznao nakon skidanja gipsa, promenilo je moj život.

Mladež koji je imao na listu noge, promenio je oblik, a konstatacije doktora najavile su svakako najbitniju utakmicu u njegovom životu.

Dva meseca nakon tog saznanja, doživeo je i najlepši dan u životu. Supruga mu je podarila nešto najvrednije – SINA RELJU (10 meseci) koji je kruna njihove ljubavi.

– Rođenjem sina shvatio sam da život ne sme da stane i da me, odnosno nas još mnogo toga lepog čeka. Zato sam rešen da se borim. Nedavno sam saznao da lek postoji. Cifra koja mi je potrebna za terapije mnogo je viša od one koju zarađujem i koju je uopšte moguće u Srbiji zaraditi. U životu sam stekao mnoge prijatelje, koji su odlučili da stanu uz mene i ovoga puta, ali svesni smo da će nam ovoga puta pomoć biti potrebna sa svih strana.

– Nikada u životu se nisam ni za šta žalio, i tražio pomoć ali ovoga puta moram, jer želim, jer imam za koga, jer mnogo toga još imam da ostvarim. Želim da svog sina upravo ja naučim prvim fudbalskim koracima, da ga baš ja prvog dana odvedem u školu, da mu ja pomognem oko prvog domaćeg zadatka i baš ja ga sačekam prvi put kada se kasno vrati iz grada.

– Uvek sam igrao za TIM, pa i ovoga puta je tako. Borim se za tim koji činimo moja supruga, moj sin i ja. Ljubav i sloga je ono što nas čini najjačim, ali u ovoj utakmici trebaće nam dodatni vetar u leđa. Trebaće nam pomoć svih vas, trebaće nam još igrača, jer protiv ovako surovog protivnika nikada nisam igrao, i nikada ishod meča nije bio ovako bitan.

Pomozimo Raši da ponosno odvede svog sina prvi dan u školu i da odigra još mnogo fudbalskih utakmica.

(diajspora.news/telegraf.rs)