Italijanski novinar i humanitarni radnik Klaudio Gerardini koji je u poslednjih 30 godina izveštavao sa najznačajnijih događaja u Evropi smatra da su evropski lideri napravili veliku grašku što Jugoslavija još 1990. nije primljena u EU jer tad ne bi bilo rata.
On tvrdi da je Evropa učinila dve „ogromne greške”, i to 1990. i 2000. „Još 1990. godine, kada se već nazirao rat, trebalo je primiti Jugoslaviju u EU, uticati na one koji su hteli da se odvoje da zatraže ulazak u EU. Ali to nije učinjeno. Ista greška napravljena je i 2000. godine. Ako se tada razmatrala mogućnost da u EU uđu Mađarska, Rumunija i Bugarska, što se i desilo, onda je trebalo primiti i sve zemlje bivše Jugoslavije. EU je sve do 2004. godine bila u mnogo boljem stanju i mnogo otvorenija nego danas.”
Uprkos krizi, Evropa „nema pravo da odustane od svog posla”, tvrdi Gerardini. „Ulazak BiH, Srbije, Makedonije, Crne Gore u EU jedino je pravo rešenje. Alternative jednostavno nema. Ja uprkos svemu imam nade”, zaključuje italijanski novinar Klaudio Gerardini.
Dok je francuska vlada, podseća Gerardini, gajila simpatije prema Srbiji, a nemačka prema Hrvatskoj, BiH je bila prepuštena sama sebi.
U humanitarnim akcijama Gerardini je učestvovao od početka ratova, a tokom 1994. našao se u Bugojnu: „Ono što me fasciniralo u Bugojnu, i kasnije u drugim mestima u BiH, je upornost ljudi da uprkos ratu žive normalno. Kada sam došao u Bugojno, čule su se bombe. Pitao sam čoveka kod koga sam bio – šta ćemo sad? Bio je uključen televizor i to Rai Uno koji je tada emitovao jednu poznatu zabavnu emisiju. Mirno mi je rekao – ništa, i nastavio da čita! U Sarajevu su se ljudi trudili da dođu ne samo do hrane, nego i do kozmetike, cipela, tašni. Žene u Sarajevu su činile sve da budu lepe kao i pre rata. Oduševio me ja taj napor ljudi da se ponašaju kao da se ništa ne događa. To mi je možda i najjači utisak iz BiH.
“Uporedo sa novinarskim poslom Gerardini je učestvovao u prevozu bolesne dece iz Hrvatske i BiH, kako bi se ona lečila u Italiji: „U početku sam radio sa jednom malom italijanskom nevladinom organizacijom, ali kasnije sam sve sam organizovao. Povezivao sam se sa lokalnim zvaničnicima u Italiji, lekarima, novinarima i sam prevezao nekoliko bolesne dece u Italiju.
“I nakon više od 20 godina Gerardini se čudi činjenici da su dve paralelne stvarnosti bile moguće na udaljenosti od samo nekoliko stotina kilometara. „Posle prvog putovanja u Hrvatsku i u BiH, našao sam se u roku od nekoliko sati u Trstu gde se život normalno odvijao. Nisam mogao da shvatim da na Balkanu divlja rat, a mi ovde živimo normalno, deca se igraju, mi pijemo kafu,… Jer to nije bilo negde daleko, to je bilo tu, kod nas”, ističe za DW Gerardini.
Za vreme boravka u Hrvatskoj i BiH Gerardini je izveštavao za medije na italijanskom jeziku. Koliko veruje da je doprinio da se javnost u Evropi zainteresuje za ratove u bivšoj Jugoslaviji?
„Rekao bih da je situacija u tom smislu bila različita u svakoj zemlji u Evropi. Uticaj nisu imali samo mediji. Ogroman uticaj imalo je ono što su govorili intelektualci. U Francuskoj su intelektualci bili na strani Bosanaca, u Nemačkoj su neki, poput Handkea podržavali Srbiju. U Velikoj Britaniji su se manje isticali intelektualci, ali je zato BBC imao najbolje izveštaje o balkanskim ratovima. Rekao bih da je Italija dobro razumela Jugoslaviju mnogo pre nego što je rat počeo. Dan poslije Titove smrti u listu Korijere dela Sera osvanuo je tekst u kojem je pisalo: ‘Ako ne budemo oprezni, u Jugoslaviji će se desiti masakr.’ Ipak, kada su počeli konflikti u bivšoj Jugoslaviji, Italijani više nisu razumeli šta se tamo dešava.”
(Dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.