Poznate su priče i iskustva žena koje su dobile otkaz na poslu nakon što su ostale trudne, a sada se u moru tih priča pojavila i ispovest žene koja se prisetila kako je to izgledalo kada je iz Srbije tražila posao u Danskoj,
Njenu ispovest prenosimo u celosti:
“Uplašila sam se kada sam krenula da tražim posao u državama Evropske unije prvo misleći da nisam dovoljno stručna jer dolazim iz male i siromašne Srbije, a onda i da nemam dovoljno iskustva. Ali, gle čuda, primili su me odmah, jedva dočekali, a na meni je bilo samo da se vratim u zemlju i sredim papire. Taj posao nije nimalo lak i ne traje dva dana. I sa tim problemom u Danskoj su već upoznati, pa mi je direktorka mirnim tonom rekla: “Kad god završite papire, pošljaljite mi mejl i posao je vaš”.
Rasterećena možda prvi put u životu, krenula sam da prevodim diplome, da životarim, čitam o mojoj novoj zemlji, i tako opuštena, ostala sam u drugom stanju. Sreća, radost i ushićenje preplavili su me kad sam shvatila zašto svako jutro ustajem mamurna, sa glavoboljom a da nisam noć pre toga pila.
Onda me je prošla jeza. Još nisam ni počela da radim, a već ću da odem na trudničko, pa na porodiljsko. “Neće me hteti više”, “Šta će im takav čovek na kojeg su računali i odmah izgubili”, prolazilo mi je kroz glavu. Nisam mogla tako krupnu stvar da sakrijem i da im se uvalim na mesec-dva i onda odem na bolovanje. Danima sam bdila nad mejlom koji sam sročila za direktorku, nisam smela da ga pošaljem.
“Poštovana, znam da ste me zaposlili i dali šansu da pokažem svoje sposobosti i znanje, ali moram da vas obavestim da sam u međuvremenu ostala u drugom stanju…. bla… bla… bla”, napisala sam u mejlu i poslala.
Strepela sam od odgovora.
Nije mi palo na pamet da nije vreme za bebu, bila sam presrećna, svi oko mene su se radovali, već smišljali imena, i za devojčicu i za dečaka (još sam pomislila da možda ne budu blizanci). Bila sam sigurna da sam ostala bez posla i životne šanse. Jednom u životu se otvaraju sva vrata.
Dok sam tako razmišljala, a to je bilo manje od minut, stigao je odgovor na mejl. Smrzao mi se mozak od straha, ali bukvalno. Prst nikako nije mogao da klikne na dugme i da otvori mejl. Neizvesnost, u tom mejlu je cela moja, naša sudbina.
“Poštovana, nas ne zanima vaš privatni život. Interesuje nas da li vi želite da radite ili ne. Naravno, ako želite da budete deo našeg tima, imaćete pravo na sve što trudnice, odnosno porodilje imaju u našoj zemlji. Nadam se da ste i dalje zainteresovani i da ćemo uskoro videti”, odgovorila je moja buduća direktorka.
Na moj odgovor nije čekala duže od dve sekunde. Njih nije zanimalo da li sam ja udata, da li ću da rađam ili ne, da li imam muža ili devojku, njih je zanimalo samo da li znam posao i da li želim da radim.
Posle tog našeg razgovora, spakovala sam se, otputovala, radila tri meseca, potom rodila divnu devojčicu, uzela porodiljsko, primala platu za to vreme, imala svu moguću negu i pomoć sistema. I nisam se brinula kada sam se posle porodiljskog vratila na posao, dete je odmah primljeno u jaslice. Nije mi baš bilo lako, ali to je sasvim druga priča.
(dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.