Čoveka koji je odigrao važnu ulogu u istoriji srpske književnosti, ali je u Srbiji bio gotovo nepoznat: Branislava (Brane) Stanoja Milenkovića.
Reč je o beogradskom advokatu, u čijem stanu u Prizrenskoj ulici je kasniji nobelovac Ivo Andrić kao podstanar živeo više od sedamnaest godina, od juna 1941. do svoje ženidbe u septembru 1958.
Bez preterivanja se može reći da su u tom stanu, u kome je Andrić zauzimao dve sobe, nastala mnoga od najvažnijih dela srpske, to jest jugoslovenske književnosti: Andrić je tu za vreme nemačke okupacije napisao „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“ i „Gospođicu“, a nakon rata važna dela poput „Proklete avlije“, otprilike polovinu poglavlja nedovršenog romana „Omer-paša Latas“, brojne pripovetke i mnoge od dnevničkih zapisa koji su kasnije ušli u posthumno objavljene „Znakove pored puta“.
Mada Andrić nigde nije stanovao duže nego kod Brane Milenkovića (i ni pre ni posle nije nikada bio tako produktivan kao u to doba), o njegovom prijatelju, stanodavcu i domaćinu nije se znalo gotovo ništa. U Andrićevim biografijama on se pominjao tek uzgred. Njuzvikovo istraživanje ipak je unelo nešto svetla u to neznanje: Branislav Milenković živeo je od 1890. do 1970, rođen je u Beogradu, gde je završio i gimnaziju, studirao je pravo, a od 1912. do 1923. radio je kao službenik u ministarstvu finansija, da bi zatim otvorio samostalnu advokatsku praksu.
Nakon što su komunisti 1944. preuzeli vlast, proživljavao je teška vremena jer kao pripadnik građanskog staleža nije hteo (ili mogao) da se pomiri s novim vlastodršcima – za razliku od Andrića, koji se novom sistem prilagodio jer mu je jugoslovenstvo bilo važnije od pitanja društvenog uređenja.
Andrićeva saradnja s komunistima bila je i razlog zbog koga su se građanski opredeljeni Milenković i nekad građanski opredeljeni Andrić međusobno otuđili.
Nakon 1958. njih dvojica očigledno više nisu kontaktirala jedan s drugim. U malobrojna dokumenta koja smo o Milenkoviću pronašli, osim dokumenata vezanih za njegovu profesionalnu karijeru u arhivu Srpske advokatske komore, spada i čitulja koju je 11. decembra 1970. u Politici objavila njegova udovica Milica.
Ta dokumenta nam, doduše, nešto govore o Milenkovićevim spoljnim životnim okolnostima, ali o čoveku koji se iza njih krije nismo uspeli da doznamo mnogo, osim opisa njegove bivše komšinice iz Prizrenske ulice. Zbog toga se reportaža o „čoveku u Andrićevoj senci“ završava rečenicama: „Ni Brana ni njegova sestra nisu za sobom ostavili potomstvo. I tako se trag čoveka u čijem je stanu Ivo Andrić napisao svoja najveća dela gubi u tami istorije.“
RAZLAZ PRIJATELJA
Sada, nekoliko meseci kasnije, ovu poslednju rečenicu, srećom, možemo da ispravimo. Zahvaljujući članku objavljenom u Njuzviku, javila nam se, naime, unuka Milenkovićeve supruge, koja u svome stanu u centru Beograda čuva pravo blago srpske istorije književnosti: zaostavštinu Brane Milenkovića.
Tu spadaju dosad nepoznate fotografije i pisma Ive Andrića, ali i originalni rukopisi Jovana Dučića i mnoga druga dokumenta. Iz njih se može zaključiti da Brana Milenković nije bio prijatelj samo s Ivom Andrićem, već takođe – i mnogo bliži – s Jovanom Dučićem. Postoje čak i nacrti Dučećevog testamenta, koji je Milenković koncipirao u dve verzije. Izgleda da je Milenković, sem toga, bio u prijateljskim odnosima i sa književnikom Gustavom Krklecom (1899-1977) koji mu je poklonio fotografiju s posvetom. (Andrić i Krklec su takođe bili prijatelji, ali to prijateljstvo je prekinuto, verovatno zbog ljubavne veze koju je Andrić imao s Krklecovom suprugom, Poljakinjom, negde dvadesetih godina.)
Dokumenta iz zaostavštine Brane Milenkovića ukazuju da je skromni advokat iz Prizrenske ulice očigledno spadao u one ljude koji se, doduše, ne bave umetničkim zanimanjem i sami nemaju umetničkog talenta (ili pak zbog spoljnih okolnosti i obaveza nikad nisu mogli da ga razviju), ali osećaju jak poriv koji ih privlači književnicima, muzičarima, glumcima, slikarima ili drugim umetnicima.
Ružica Optrkić Radoman, žena koja čuva ovo blago dokumenata iz zaostavštine Brane Milenkovića, nije imala prilike da ga upozna, jer je rođena tek nakon njegove smrti.
O razlozima kasnijeg zahlađenja odnosa među nekadašnjim prijateljima Ivom Andrićem i Branom Milenkovićem ni Ružica Optrkić Radoman nikada nije doznala ništa iz prve ruke.
„Ne znam razloge zbog kojih su se odvojili, ali znam da je Brana Milenković bio stvarno jedan gospodin, nikada nije hteo da priča toliko o tome. Znam samo da su se tako rastavili da više nisu uopšte bili u kontaktu.“ Zbog toga iz kasnijih godina nema ni rođendanskih ni novogodišnjih čestitki, razglednica, niti drugih znakova života.
„Očito da je tu došlo do nekog baš razlaza“, kaže unuka. Njena pretpostavka je da su Milenkovići bili stara, građanska beogradska porodica „i nisu voleli komuniste“.
Dve fotografije iz zaostavštine Brane Milenkovića, međutim, nameću zagonetku. Ove nedatirane slike verovatno su snimljene četrdesetih, možda i pedesetih godina i prikazuju Ivu Andrića u potpuno neuobičajenom okruženju: književnik nosi pilotsku uniformu, a na leđima, koliko može da se vidi, ima sklopljeni padobran. Na jednoj od fotografija vidimo ga u malom avionu.
Zvezda na kapi partizana na jednoj od ovih slika mogla bi predstavljati znak da je fotografija snimljena najranije u jesen 1944, nakon što su komunisti preuzeli vlast. Ali kad tačno? Koje godine je kasniji nosilac Nobelove nagrade leteo, s kakvim planom ili po kakvom nalogu, odakle je krenuo i gde mu je bilo odredište? Zašto je pritom nosio padobran na leđima? I zbog čega, koliko je nama poznato, Andrić ove fotografije i to putovanje, prilikom kog su slike i nastale, nije nigde opisao u svojim beležnicama?
U Zadužbini Ive Andrića u Beogradu, gde su najbolje upoznati s delom ovoga pisca, potvrdili su nam: „Te slike dosad nigde nisu objavljene.“
Pored nerazjašnjenog trenutka nastanka fotografija, postavlja se i pitanje kako su one dospele u vlasništvo Branislava Milenkovića. Njegova udovica Milica, koja bi možda znala odgovor, umrla je 1993, a njena unuka se ne seća da se o poreklu dveju fotografija „letećeg Andrića“ u njenoj roditeljskoj kući ikad razgovaralo. O nastanku tih slika se, dakle, može samo nagađati, ukoliko se ne nađe niko ko zna odgovor. Na njima je svakako najčudnije to što Andrić očigledno nosi padobran.
(Dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.