Dejan je pre 5 godina video Đorđa kako pretura po kontejneru i poveo ga je sa sobom kući: Danas žive zajedno kao braća, ali u velikoj bedi (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Jedino čega imaju u izobilju su dobrota, ljubav i sloga. Njih četvoro žive od 16.000 dinara i sve račune plaćaju na vreme “jer tako mora”.

Priča o Dejanu i Đorđu dospela je u medije prošle godine i izazivajući divljenje nacije mnoge je postidela. Jedne, jer nikada ne bi sa nepoznatim nevoljnikom podelili dom u kome jedva sklapaju kraj s krajem, kao Dejan. Druge, jer su se užasnuli nad sudbinom Đorđa.

Interesovanje medija se sleglo, a Đorđe, Dejan i njegove sestra Danijela i majka Milica ostali su da se bore sami. Jedino čega imaju u izobilju su dobrota, ljubav i sloga. Njih četvoro žive od 16.000 dinara i sve račune plaćaju na vreme “jer tako mora”.

Đorđa nije imao ko da spasi.

– Jesam se mnogo puta nakon onog 25. avgusta 2013, kada sam na Smederevskoj tvrđavi rešio da pozovem Đorđa u svoj dom, pitao šta mi je bilo. Samo, nisam mogao nikako drugačije. Čekao sam devojku koja nije došla i ugledao Đorđa koji vadi i jede hranu iz kontejnera. A onda mi je ispričao svoju životnu priču – kaže Dejan.

Đorđa je majka, dve nedelje nakon smrti njegovog oca, sa još dva brata i sestrom ostavila jedne noći i nestala.

– Mog je pokojnog tatu njegov otac kao bebu od šest meseci izbacio kroz prozor na sneg, baba ga je odnela i spasila. Đorđe i moj otac imali su sličnu sudbinu, ali Đorđa nije imao ko da spasi. Tada sam znao šta mi je činiti – priseća se Dejan.

Đorđe gleda u pod seoske kuće iz 1850. godine gde voli da se skloni kada mu je teško. Svi žive u novijoj nedovršenoj kući u dvorištu. Smeška se koliko može, ali ne uspeva da sakrije bol i nervozu koja mu titra celim telom. Bolestan je, ima epilepsiju, veliku kilu na želucu, naglo je smršao, pa lekari čak sumnjaju i na karcinom. Ali, Đorđe kaže da uvek nakon kiše dolazi sunce.

Ipak, malo je sunca Đorđa ogrejalo

– Iz Novog Pazara sam. Bilo mi je devet godina kada je otac umro, a majka otišla. Baka je mene, dva brata i sestru odgajala. Braću je stric odveo u Italiju, ali ja nisam mogao da odem, kako da ostavim baku koja je svoju kuću zatvorila da bi nas podigla. Detinjstvo mi je obeležio rođak koji me golog vezivao za drvo i ostavljao tako po tri dana. Sa 16 godina me policija iz školske klupe odvela zbog rođakove prijave da sam komšiji ukrao 60 kila mesa, mada je i taj komšija tvrdio da nisam ja. Na siroto i nezaštićeno svako udara, pa i pokoji policajac – svedoči Đorđe stisnut na krevetu.

Vukao beton, jeo iz kontejnera

Tako izmučen, bežeći od maltretiranja, on je već sa 16 godina, uz bakin blagoslov, uzeo sestru za ruku i otišao za Beograd. Fizikalisao je na gradilištima do granica izdržljivosti, radio po dva posla u isto vreme. Sestra se udala, a Đorđe se razboleo.

Nakon prvog epileptičnog napada da radnom mestu dobijao bi otkaz. Bez posla nije više mogao ni da plaća sobu, pa ga je gazda izbacio ne dajući mu ni garderobu. Uz odeću, Đorđe je izgubio i sve uspomene – fotografije i očevu burmu. Tako je postao beskućnik.

– Živeo sam šest meseci na Kalemegdanu, deo zime i proleća. Skupljao sam i prodavao limenke i staro gvožđe. Spavao sam po katakombama, smrznut i bolestan. Prao sam veš po javnim toaletima, sušio na klupama. Hranu i odeću sam nabavljao kada primetim da ih neko nosi ka kontejneru. Tražeći neki posao stigao sam u Smederevo, vukao sam beton u kantama na treći sprat. Kada sam izgubio na težini i posle par epileptičnih napada, opet sam ostao na ulici. Tog dana, na tvrđavi, sreo sam Dejana – smeška se Đorđe.

On danas ima teške napade, pa mora da interveniše Hitna pomoć. Pritisak mu varira od niskog do zaprepašćujuće visokog. Celu socijalnu pomoć od 9.000 daje
na lekove.

Da zlo bude veće, i Dejan i njegova sestra izgubili su posao 2016. godine nakon zatvaranja lokalne fabrike. I Dejan je oboleo, kičma mu je u sve gorem stanju, pa ne može ni da fizikališe. Primanja ima samo Dejanova majka Milica. Od penzije koja iznosi 26.000 veći deo odlazi na isplatu kredita za građenje kuće, koji je uzeo još Dejanov pokojni otac.

Kada se za ove ljude saznalo u medijima, neki su pomagali u nameštaju, stiglo je nešto bele tehnike. Dobrotvori su porodici poslali novac da kupe kokoši, dve ovce, nekoliko koza. Stižu i prinove. One su Đorđeva najveća radost i uz jariće i jagnjad ništa ga ne boli.

Ne mogu da ih ostavim u siromaštvu 

– Od dve ovce dobio sam jagnjad, ali nemamo dovoljno para za hranu, pa sam ih udomio kod rođaka. Odgajio sam skoro 50 koka i pataka, ima jaja, nešto i prodamo. Imamo osam koza i dva jareta, ali ostajem bez hrane za njih. Skrpili smo neke šupe, ali nemam para da napravim štalu. Sve što sam uštedeo otišlo je na nasipanje puta da bi Hitna pomoć mogla da priđe kući kad imam napad, da Milica i Danijela ne bi kukale na glas zbog mene. One su mi sve, poslednju kap krvi za njih bih dao – kaže Đorđe.

Što je možda za neke ljude neverovatno, Đorđe je nakon priče u medijima imao ponuda da ode negde gde će dobiti i stan i hranu, ali sve je odbio. Toliko puta napuštan, on nije hteo da ostavi ni baku, ni sestru, ni sada Dejana i njegovu porodicu.

– Do neba sam zahvalan svima koji su nam pomogli, ali ne mogu da primim pomoć samo za sebe. Ovo je moja porodica, pomoć meni je ako obuhvata i njih – jasan je.

Njegov dom je u selu Banja kod Aranđelovca, njegov brat je Dejan, sestra je Danijela, prva majka mu je Milica. Sa njima sanja štalu i zbog njih moli nekoga da im pomogne da kupe hranu za stoku, samo ove godine, dok malo stanu na noge. Za sebe Đorđe ne traži ništa, sve ima.

– Samo me ubi što ja njima ne mogu da pomognem, a oni svoju dobrotu ne mogu da unovče – zaključuje.

(dijaspora.news/telegraf.rs)