Darinka Tatalović je jedina žena koja je bila na Golom otoku! OTKRILA JE NAJGNUSNIJE MUKE ZATVORENIKA U TITOVOM LOGORU SMRTI (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Ovo je priča o borbi za slobodu, ljubav i priča o prvoj i jedinoj ženi koja je ikada kročila na Goli otok, a da nije bila zatvorenik!

Priča  Darinke Tatalović  je priča o komunističkoj borbi za vlast čije su brutalne represivne metode na Golom otoku nad više od 25.000 kažnjenika uticale na živote više od 500.000 ljudi.

 

To je i priča o borbi za slobodu, ljubav i priča o prvoj i jedinoj ženi koja je ikada kročila na Goli otok, a da nije bila zatvorenik.

 

 

Ova hrabra žena je odlučila da prekine debeli zid ćutanja i progovori o najstrašnijim, ali i najodvratnijim stvarima sa kojima se suočio njen suprug za vreme života. Darinka sada ima nove muke jer ne može da uđe u sopstvenu kuću u kojoj trenutno živi supruga pokojnog premijera, Zorana Đinđića.

 

 

 

Naime, Tolstojeva  35 je adresa na kojoj se vodi kuća od 130 kvadrata i 12 ari placa, koju je Darinkin otac, Sava Đekić, kupio od svog gazde Bohusa Boukala, predratnog direktora Praške banke. Ipak, ona kroz kapiju ne može jer na toj adresi trenutno živi Ružica Đinđić, a u Darinikinoj kući živi njena posluga.

 

Dok vodi svoju kako kaže “možda poslednju bitku”, Darinka se sa suzama u očima priseća i svoje burne prošlosti koja joj svaki put proizvede snažne emocije.

 

 Telesna kazna je bila glavno oružje za vreme komunizma. Svuda je bilo zamki, a ljudi su proveravani na mnogo načina. Ucene, “partija ili porodica” su bile svakodnevnica za vreme Brozove vladavine. Smeo si da kažeš samo “Tito”, u suprotnom si “nadrljao”, priča Darinka.

 

Ona se prisetila i trenutka kada je saznala da je možda zauvek izgubila svog voljenog supruga Milana sa kojim je počela da se zabavlja kada joj je bilo svega šesnaest godina.

 

 

 

Milan i ja smo se zabavljali od moje šesnaeste godine. Mnogo sam ga volela iako je bio dvadeset godina stariji od mene. Sećam se da smo trebali da idemo u Liku da upoznam njegovu porodicu, ali se on tog dana nije pojavio u zakazano vreme. Dana 28.10.1949. godine smo trebali da se nađemo, ali se on nikada nije pojavio. Moja majka je mislila da me je ostavio, a otac je delio njeno mišljenje. Rekao nam je da ako se Milan ne pojavi za mesec dana, majka i ja možemo da spremimo kofer i da izađemo napolje, priča ova hrabra žena.

 

Kako nam je ispričala, ona i njena porodica su trpeli strašna maltretiranja zbog njenog supruga koji je bio zatvorenik na Golom otoku. Naime, on je bio vojni izaslanik u Londonu, a oktobra 1949, prisustvovao je predavanju u Domu JNA o situaciji na relaciji Tito-Staljin. Pred prijateljima je izjavio da “ne može da mrzi sovjetski narod“ i ta rečenica ga je zamalo koštala života. Preživeo je, ali je naredne četiri godine trpeo najveća zverstva koja normalan čovek ne bi mogao ni da zamisli.

 

Moj muž nije mogao da mrzi Ruse jer je u ratu na Sremskom frontu preživeo upravo zahvaljujući njima koji su mu dali krv “direktno iz vene”. On je digao nemački tenk u vazduh i dobio je orden Narodnom heroju. Prebačen je u Trst, i tamo su mu ukazali pomoć jer su mu karotide bile presečene, priseća se Darinka.

Nakon što je shvatila da je njen voljeni Milan nestao, Darinka je pozvala njegovog brata koji je bio potpukovnik u to vreme. On je potegao velike veze i i našao ga je u Đušinoj ulici. Kako nam je Darinka rekla, prvo je bio zatvorenik u zgradi “Tanjuga” i to dva sprata pod zemljom gde su ga “drugovi iz partije” mučili, da bi ga ubrzo prebacili na Banjicu.

 

 

 

Nakon “Đušine”, Darinkin suprug je sproveden na Banjicu u “mučilište”. Otišao je sa 92 kilograma, a izašao sa 58 kilograma. Ubrzo, stigla je presuda od nadležnih organa koja je glasila “4 godine strogog zatvora”, a Milan je momentalno prebačen u Gradišku.

 

 

 

U Gradiški je bio 3 meseca, a najveći neprijatelji tamo su im bile ustaše. To je bio zatvor gde su svi bili pomešani, a čuvari su namerno “puštali” ustaše koje su imali jasna naređenja. Moj suprug je najmanje pričao o svom životu iz tog perioda jer je imao velike traume i tada je preživeo najveća mučenja. Koristili su takozvano “istočnjačko mučenje” koje se sastojalo u tome da zatvorenik legne, a na njegove grudi i noge sednu dva čoveka. Kada postane potpuno bespomoćan, sipaju im vodu kroz nos sve dok im ne popucaju svi kapilari u mozgu. Kako mi je suprug pričao, mnogi bi se odmah onesvestili od straha, ali to nije sprečilo ustaše da dovrše posao, priča Darinka.

Milan je nakon tog monstruoznog mučenja iz Gradiške prebačen u Bileću po najvećoj zimi, a boravio je u ledenoj ćeliji sa malim prozorom.

 

 To je bila mala ćelija u kojoj je bila samo jedna mala daska koja se vadila noću kada je vreme za spavanje. To je bila posebna vrsta pakla za njega, a poenta je bila u potpunoj izolaciji i smrzavanju, priča Darinka.

Nakon što je preživeo i taj pakao, došao je red na “Goli otok” i to 1950. godine, a nakon toga Darinka je izgubila muža kakvog je poznavala, i to zauvek.

 

Tamo nisu vredele međunarodne konvencije o ljudskim pravima niti su ikada dolazile kontrole. Međunarodni komitet “Crvenog krsta” je na primer odlazio u  Jasenovac, ali na Goli otok nikada nije kročio.

 

 

 

 Nakon torture i batinjanja koje su preživeli, politički neistomišljenici druga Tita uključujući mog supruga su brodom “Punat” stigli na Goli otok. Bili su vezani žicama u paru po dvoje nakon čega bi ih policajci bacali sa broda na špalir radnika koji su tamo već boravili. Stariji zatvorenici su morali da ih tuku dok je policija sve nadgledala. Lomili su im ruke, noge, a ko bi odbio i sam bi bio tučen, priča ona.

 

Darinka je napomenula kako je glavni cilj bio omalovažavanje zatvorenika i dodala da je Tito ideju dobio od Staljina i njegovog “Gulaga”. 

 

 

 

 Tito i Staljin su zapravo bili bliži nego što se misli, a sam Broz je vršio dojave kada neki politički neistomišljenik pređe granicu sa Rusijom. Tako je na primer stradao Blagoje Parović, kaže Darinka.

 

Nakon što bi stigli na Goli otok, zatvorenici su morali da se jave isledniku kako bi dali generalije, odnosno koliko je ko osuđen, a dobili su i  uniforme   nakon čega su bili raspoređeni su po barakama.

 

 Pošto je bio vojno lice, moj suprug je smešten u posebnoj baraci kod Petrove jame gde su bili osuđenici na dvadeset godina, među kojima je bio Arsa Jovanović. Zatvorenika je bilo mnogo, a imali su po jedno ćebe, pa su morali da leže kao sardine. Po njih 20 na tri sprata. Bilo ih je ukupno120 na jednom mestu, pa tako kad se jedan okrene, svi moraju, priseća se Darinka.

 

U prostoriji gde su spavali, nalazila se “kibla”. U prevodu, drvena kaca 

gde su svi obavljali veliku i malu nuždu.

 

– Ako je neko napravio samo neki “mig” ili bilo šta što bi nadređenima bilo sumnjivo, morao je čitavu noć da bude nad kiblom, a svi ostali su morali da mokre po njemu. Dežurni revidirac je sve to nadgledao, a ukoliko bi neko obavljao svoje fiziološke potrebe pored, a ne nad tim što je nad kiblom, pridružio bi mu se sa druge strane, kaže Darinka.

 

Hrana je bila posebna vrsta kazne za sve zatvorenike, a kako nam je Milanova supruga rekla, oni su se dovijali na razne načine čak i zbog jednog zrna pasulja.

 

– Sve u svemu, ljudima je stradao imuni sistem, a tuberkuloza je bila široko rasprostranjena. Lekar je dolazio samo utorkom i petkom, ali od toga nije bilo mnogo vajde, tvrdi ona i dodaje:

 

 

 

Jeli su jako lošu hranu, čorbu, malo makarona. Milan mi je pričao kako su se “grabili” da uzmu dva zrna pasulja iz slivnika iz kanalizacije. Nije bilo ničega drugog, zato je Kapičić i odabrao “Goli otok”.

Svake nedelje zatvorenici su morali pojedinačno da idu na revidiranje kod islednika. Revidiranje je tamo značilo “drukanje ljudi iz civila”. Ljudi koji su pričali protiv partije ili u korist Rusa.

 

– Zatvorenike su tukli “do smrti” kako bi priznali i odrukali majku, oca, rođake, prijatelje. Moj muž je namerno rekao ime saborca koji je umro, ali su ga tada ubacili u poljski wc dok nije počeo da se “guši u go*nima”. Kada je  krenuo zaista da se bori za vazduh, čapljama su ga izvukli i bacili u more “da se pere”, priča ova hrabra žena i dodaje kako su zatvorenici mogli da piju samo morsku vodu.

 

 

 

Zatvorenicima je bila zabranjena svaka komunikacije. U radu su koristili “tragače” (dva stuba na kojima su se nalazile daske. Sa jedne strane su držači bili kraći, a sa druge duži).

 

– Ko je nosio sa duže strane, vukao je manji je teret. Ko je kažnjen, nosio je kraću stranu. Kao što se zna, zatvorenici su prenosili kamenje sa jedne gomile na drugu i tako po ceo dan po najvećoj vrućini. Sećam se da je moj prvi odlazak tamo bio u aprilu 1950. godine i da je bilo jako toplo, priča Darinka Tatalović.

 

 

 

Ja sam pošla na Goli otok iz Bara, pošto smo morali da idemo drugim putem, a ne kao zatvorenici. Zahvaljujući Vojinu Jankoviću koji je bio upravnik zatvora tada, ja sam uspela da odem na ostrvo. Nakon što nas je primio, rekao je meni i Milanovoj majci da ako bi ga pomilovao, morao bi i on da stane pored njega. Ipak, učinio je i više nego dovoljno. Napisao je objavu kojom “Darinka Đekić iz Beograda može da posećuje svog verenika, Milana Tatalovića na svaka dva meseca”. Lupio je pečat i učinio me najsrećnijom osobom na svetu, priča Darinka kroz smeh i dodaje:

 

– Mama je tada spremila vanilice koje je spakovala da ponesem za put. Iz Bara sam brodom pošla na Goli otok. Sećam se da su mi dva policajca naredila da gledam samo napred i da ne skrećem pogled. Međutim, pošto je Goli otok pored šume i planine Velebit, bile su velike bure, a jedna je zadesila i nas. U tom trenutku, prema nama je išao jedan brod. Kako je duvao vetar, otkrio je šatorsko krilo sa njega, i dok smo se mimoilizali u tesnacu, videla sam čaršafe i leševe koji su bili žuti i poređani kao sardine. Bacali su ih u more da ih dotuku morski psi, priča Darinka kroz suze i naglašava da tu scenu neće zaboraviti dok je živa.

 

 

– To svet treba da vidi, o tome se ne sme ćutati, kaže ona i dodaje da je u narednim godinama kada su počele i turističke ture do Golog otoka, došlo do velike najezde morskih pasa.

 

Darinka se takođe prisetila kako je izgledao njen prvi susret sa Milanom koji je tada robijao na Golom otoku.

 

Moj prvi susret sa Milanom je bio jako težak. Kada me je ugledao, sakrio je suze prljavom maramicom i pitao me je: “Je l’ ti smrdim?”,”Kako ti izgledam?”, “Jel sam smršao?”. Odgovorila sam mu da mora da bude jak i izdrži sve, kao i da primeni sve što smo do tada pričali. Nalazili smo se u jednoj prostoriji koja je bila presluškivana i tamo smo uglavnom puno razgovarali. To smo primenjivali na svaka dva meseca, i to sve dok nije izašao na slobodu, 1953. godine.

 

 

Kako nam je Darinka još ispričala, Udba je terala žene koje su bile u braku i sa decom da šalju svojim muževima koji se nalaze u logoru pisma u kojima bi tražile razvod jer ne žele da budu više sa izdajnicima. U suprotnom bi im sledilo iseljenje iz stana i gubitak posla. Supruge su naravno, morale to da urade, a logorašima je to bio dodatni bol za pretrpeti.

 

 

 

Darinka je na kraju došla do zaključka kako je iz vile na Dedinju izbačena upravo zbog svog sada pokojnog supruga, Milana Tatalovića.

 

 Moja porodica je jako trpela zbog naše ljubavi, ali se ne kajem jer sam ga jako volela. Pet meseci nakon njegovog hapšenja, izabačeni smo iz naše kuće i od tada počinje moja borba sa Ružicom Đinđić, priča Darinka.

 

Ono što je bilo interesantno, koliko god izraz bio neprikladan, je da su na Golom otoku skoro svi bili zatvorenici. Od stražara, preko radnika, kuvara do samih osuđenika, samo nisu svi imali ista prava i šanse za napredovanje u službi.

 

Podsećamo, posle Drugog svetskog rata za vreme Jugoslavije prva grupa kažnjenika je došla na Goli otok, odnosno bila je izbačena iz broda na stene, i to 1949. godine. To je bio početak osnivanja Golog otoka kao strogog zatvora gde su bili zatvarani isključivo politički neistomišljenici Josipa Broza Tita. Procenjuje se da je kroz logor prošlo 32.000 zatvorenika. On je ukinut 1998. godine. O grobovima ubijenih nema podataka, ali se nagađa da su njihovi leševi služili kao hrana za ajkule.

(diajspora.news/espreso.rs)