Da li kršite zakon ako “šljepnete” dete po guzi i koja je kazna za to? Srbi ne znaju razliku između batina i vaspitavanja

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Pitanjem vaspitanja dece fizičkim putem bave se i psiholozi, ali će se uskoro uzimati u obzir i Građanski zakonik.

Fizičko kažnjavanje dece godinama unazad izaziva brojne polemike među roditeljima i stručnim licima. Stiče se utisak da se Srbija podelila na one koji smatraju da vaspitanje ne može da prođe bez batina, i one koji misle da su one negativne po odrastanje. Takođe se javnost podelila na one za koje udaranje po guzi nije ništa strašno, i na one koji smatraju da to nikako ne sme da se radi.

Neretko se dešava da roditelji upadaju u žučne polemike jer je jednima nezamislivo da dete nikad nije dobilo po guzi, dok se drugi i na samu pomisao od toga naježe.

– Ja sam majka dva dečaka koji su navodno nemirniji od devojčica i manje poslušni, i ipak se zgrozim kad čujem da neko svoje dete vaspita tako što ga udara po guzi. Moji sinovi imaju šest i dve godine, i ja ih nikad nisam “šljepnula” jer smatram da se stvari rešavaju razgovorom. Njima treba više vremena da nešto nauče, ali ipak na kraju razumeju šta smeju a šta ne. Posebno mislim da to ne treba raditi s obzirom na to da su roditelji najmanje tri puta veći od njih, i da deca ne treba da uče stvari iz straha nego da ih razumeju – izjavila je za Telegraf.rs Slađana Petrović (35) iz Beograda.

Pored ovakvog mišljenja postoji i drugačije.

– Moje starije dete ima deset godina, imam i devojčicu od tri. Ja ih udaram po guzi kad su neposlušni i ne vidim šta je tu loše. Pa i mi smo dobijali batine i šta nam fali? Generacije su tako odrastale i vaspitavane, mene su i baka i deka udarali kad nisam slušala. Batina je iz raja izašla, a deca neke stvari razumeju samo kroz njih. Mislim da i poneki šamar treba da dobiju ako ne slušaju roditelje – kazala je Marija Milošević (32) iz Beograda.

Međutim, zakon ne podleže polemici, a u Građanskom, koji će posle 12 godina biti završen ove godine izvesna će ostati zabrana fizičkog kažnjavanja dece. Postavlja se pitanje šta spada pod fizičko kažnjavanje, i da li je to i udarac po guzi?

– Na osnovu Opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, fizičko zlostavljanje deteta predstavlja nasilje koje dovodi do stvarnog ili potencijalnog fizičkog povređivanja deteta, usled činjenja ili nečinjenja, za koje se razumno može smatrati da spada u domen kontrole od strane roditelja ili osobe koja je u položaju da ima odgovornost, moć ili poverenje u odnosu na dete, pri čemu treba praviti razliku između zlostavljanja i nenamerne ozlede – započeli su razgovor za Telegraf.rs iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu.

– Primeri fizičkog zlostavljanja su: udaranje, šutiranje, trešenje, davljenje, bacanje, trovanje, paljenje, posipanje vrućom vodom ili izlaganje deteta delovanju vrele pare i slično. U fizičko zlostavljanje spada i namerno izazivanje simptoma bolesti kod deteta od strane roditelja, staratelja ili druge odrasle osobe koja je odgovorna za dete – objasnili su iz ove institucije.

Ukoliko se utvrdi da je dete žrtva porodičnog nasilja, stručni radnici Centra, po hitnom postupku pokreću postupak organizovanja bezbednog okruženja za dete.

– Nakon saznanja ili dobijanja prijave da roditelj zlostavlja dete, stručni radnici Centra za socijalni rad, u saradnji sa ostalim institucijama, procenjuju rizike po bezbednost, život, zdravlje i razvoj deteta (lekarska procena, razgovor sa žrtvom i nasilnikom…). Ukoliko dete bude izdvojeno iz primarne porodice dete se stavlja pod privremeno starateljstvo – kažu iz Centra.

Uporedo se radi procena podobnosti roditelja i zavisno od ishoda procene, kod suda se pokreću postupci za lišenje ili delimično lišenje roditeljskog prava.

– Ukoliko se roditelj sudskom odlukom liši ili delimično liši roditeljskog prava, za dete se traži najadekvatniji i za njega najbolji oblik zaštite i smeštaja, a to mogu biti srodničke porodice, smeštaj u hraniteljsku porodicu ili neku od ustanova socijalne zaštite ili usvojenje. Za dete koje je pretrpelo zlostavljanje, planovi zaštite deteta uključuju i odgovarajući, medicinski ili terapeutski tretman za dete – zaključili su razgovor za Telegraf.rs iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu.

Pitanjem vaspitanja dece fizičkim putem bave se i psiholozi.

– Pljeskanje po guzi, a da nije tuča, u smislu da je to simbolično, ne spada u fizičko nasilje. Međutim, onaj ko udara dete po guzi da mu ostanu masnice i crvenilo, maltretira dete. Inače, pljeskanje po guzi nema nikakvog efekta u vaspitanju, ja imam četvoro dece i nikad to nisam radio, a super su – izjavio je Aleksandar Šibul psiholog.

– Batine su nemoć roditelja, pljeskanje po guzi, opet kažem nije nasilje, dok na primer uvrtanje ušiju jeste. Iako šljepkanje nije nasilje ipak treba naći način da se komunikacijom reši situacija. Najbitnije da deca osete ljubav roditelja, da ima zahteva prema detetu, treba da ima i sankcija, da vide kad su roditelji ljuti jer oni ipak osećaju naše emocije. To sve govorim iz praktičnog iskustva a ne teoretski – napomenuo je psiholog na kraju razgovora.

Vaspitanje dece je zahtevan i odgovoran “posao” za koji treba imati strpljenja, razumevanja, pored ljubavi koja mora da bude bezuslovna. Roditelji treba da se sete kako su oni svet doživljavali dok su bili deca, i da tad nisu bili u stanju da razumeju ono što roditelji od njih zahtevaju. Za to je potrebno vreme, a ne batine.

Možda kazna neće ipak biti u zakonu, nego u ličnom neuspehu takvog roditelja.