ČESTITAJU MI NA NAGRADI ZA FOTOGRAFIJU NA KOJOJ JE MRTVO DETE: Bosanski fotograf koji je osvojio PULICERA otkrio NAJVEĆE UŽASE koje video na svom poslu!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Rat u BiH i Sarajevu bili su Šagolju profesionalno najteži.

Damir Šagolj je poznati Rojtersov fotograf koji je nedavno osvojio prestižnu Pulicerovu nagradu za svoju fotoreportažu o proterivanju Rohindža  iz Mjanmara.

Rođeni Sarajlija trenutno radi u Kini, odakle je za “Jutarnji” govorio o svojoj nagradi i poslu kojim se bavi već 20 godina.

 

 

– Bežeći od terora kojem su izloženi u Mjanmaru, Rohindže spas nalaze u Bangladešu. Stotine hiljada izbeglica su od svojih popaljenih sela morali prepešačiti brda i doline i na kraju, većinom užasno nesigurnim i rasklimanim čamcima, preći preko reke ili mora do relativne sigurnosti izbegličkih kampova pokraj Koks Bazara. Mnoge moje fotografije nastale su za tog prelaska granice, na zadnjem delu puta. Nažalost, ta poslednja etapa bega od etničkog čišćenja za mnoge je bila kobna. Prenatrpani drveni brodovi su preslabi, ljudi koji njima upravljaju vrlo često neiskusni, i to završi katastrofom. Dve fotografije iz serije nagrađenih prikazuju upravo te scene – tela utopljenika, uglavnom su to bila deca, koje su lokalni ribari povadili iz vode i pokupili po obalama reke ili mora – kazuje Šagolj.

 

 

Na jednoj od fotografija je dečak Abdul Aziz, njegove oči prekrivaju dva lista, telo pokojnika umotano je u ćebe. Preminuo je od upale pluća. Fotografija je nastala prošlog decembra, tokom jedne od poslednjih poseta jednom od izbegličkih kampova u Bangladešu koji su danas preplavljeni Rohindžama, proteranim iz Mjanmara.

 

– To je jedna od tih strašnih fotografija o kojima ne zna čovek ni što bi rekao kad za nju dobije nagradu, pogleda tu fotografiju i shvati da će ga tapšati po ramenu i čestitati za nagradu za fotografiju na kojoj je mrtvo dete, što je strašno. Ali, bitno je, s druge strane, što bolje napraviti takvu fotografiju, jer ona pomaže da što više ljudi sazna o događajima, ne bi li se tragedija tih ljudi bolje čula i videla –  govori Šagolj komentarišući da i spomenuta fotografija pokazuje da očaj i muka Rohindža nije završila begom pred etničkim čišćenjem, da se već se nastavila i u Bangladešu.

 

 

Šagolj nije oduvek nameravao da postane fotograf, a sve je počelo u najmračnijim danima Balkana – posle rata u Bosni.

 

– Ozbiljnije sam se novinarstvom počeo baviti tek pred kraj rata u Bosni, kad je postalo jasno da se rat konačno približava kraju i da se treba pripremiti za ateriranje u mir. Nažalost, a to se često zanemaruje, kompletno društvo i njegovi nosivi stupovi su bili na kolenima. Pre rata sam se uspešno školovao za inženjera elektrotehnike, planirao karijeru u sklopu fantastičnog energetskog sektora koji je u tadašnjoj Bosni, ali i širom sveta, bio dominantan. Kad su ratna razaranja minula, jasno mi je bilo da neću moći ostvariti te planove, realizirati ih na posmrtnim ostacima moćnog Energoinvesta i ostalih velikih bosanskih firmi, te da moram graditi novu karijeru. Vremena a ni živaca za neko novo studiranje nije bilo, tako da sam se prihvatio fotonovinarstva – imao sam amatersko, ali solidno fotografsko znanje i, puno važnije, nerv i genetiku novinara. Te prve posleratne godine bile su vrlo zahtevne. Umesto da putujem po svetu, uživam u miru, porodici i prijateljima, ja sam gotovo sve svoje vreme provodio po razvaljenih selima, masovnim grobnicama i večitom blatu balkanskog ludila. Znao sam da moram svoju novu profesiju, ako hoću od nje nešto pristojnije napraviti, što pre dići na neki ozbiljan nivo – priča fotograf.

 

 

Šagolj se u svom poslu susreće sa raznim užasnim i potresnim prizorima, a na pitanje kako se nosi sa time i ima li neku strategiju psihičkog preživljavanja, odgovorio je:

 

–  Nema tu neke posebne strategije, pogotovo ne sveobuhvatne, niti se od toga može čovek zaštititi. Možda se to može nekako sabiti ili procesuirati onako kako to rade doktori ili vatrogasci, ali potpuno se od onoga čim se ja bavim izolirati ili isključiti je nemoguće. I vrlo je verojatno da ću, ako već to i nije slučaj, platiti cenu tome. Ali to je sve u opisu posla i svi mi koji se njime bavimo smo na to svesno pristali. Ja se, recimo, pokušavam ne vraćati strašnim scenama koje sam video, osim ako baš ne moram zbog same priče, ili kao sada u ovome intervjuu, kada hoću drugima preneti svoje iskustvo. Moje fotografije i novinski članci žive svoj život, a ja idem dalje.

 

Rat u BiH i Sarajevu bili su Šagolju profesionalno najteži. Da li je to zato što je to njegov grad… ili je i nešto drugo posredi?

 

– Strašna kombinacija užasa je postavila i zauvek zakucala Sarajevo, i Bosnu uopđte, na vrh top horor liste svakog reportera koji se bavi ovim poslom – brutalnost, koliko je to sve dugo trajalo, kako se pojedinci od univerzitetskih profesora i uglednih građana pretvaraju u monstrume i ratne zločince, gubitak vere u humanost i mogućnost da se oseti bol drugoga, okruženje koje ne čini ništa ili vrlo malo da se strahote i stradanja nevinih zaustave. Na to dodajte sveobuhvatnu destrukciju života i društva uopšte, strah za porodicu i prijatelje i užasan psihološki pritisak života pod opsadom koji je lomio jednu po jednu mentalnu koščicu u svakome od nas, i bit će vam jasno zašto je Sarajevo meni bilo i ostalo uverljivo najgore iskustvo u svakojakim užasima bogatoj karijeri.

 

 

Razmišljajući gje mu je još bilo posebno  teško raditi, ističe:

 

– Uz Bosnu, za mene je Palestina bila i ostaće mesto na kojem je izuzetno zahjevno baviti se ovim poslom. Neprestana opasnost po život, hermetička zatvorenost i gotovo nikakav izbor, totalno uništenje društva u kojem nažalost najslabiji i najnezaštićeniji prvi i najviše stradaju, generacije i generacije uništenih života – o tome i od tamo nije lako izveštavati. Kako u tom, možda i nepotrebnom vaganju užasa, ignorisati i poređati po zahtevnosti sve strahote ratova i prirodnih katastrofa o kojima sam izveštavao?

 

Među njegove najpotresnije fotografije Šagolj ubraja jednu na kojoj je dete koje umire od bjesnila. Dečaka, u dobi od možda petnaest, šesnaest godina, ugrizao je besan pas. Nisu mu mogli pomoći, nije bilo injekcija “jer je s pogrešne strane žičane ograde sabijen u izbeglički kamp”. Lekari si ostali izvan kampa. Opisano pamti kako jednu od najgorih scena koje je video.

 

– Užasna je svaka nasilna smrt, bilo u ratovima ili u katastrofama. Ali, ta nepravda da neko umre od ugriza besnog psa samo zato što nosi ime Muhamed i ne može otići s druge strane ograde gde imaju serum…

 

 

Šta ga je posao ratnog fotoreportera naučio?

 

– … da fotografija doista često vredi hiljadu reči; a kad se upakuje u odgovoran i precizan novinski izveštaj, da onda tome nema premca. Da nema malih i velikih priča i da one ne umiru kada siđu s naslovnih stranica. Da atraktivnost izveštaja i njegova eventualna negativna percepcija u delu javnosti nikada ne sme biti ispred ili iznad tačnosti i korektnosti.

 

Nedavno je objavio veliku reportažu što ju je snimio na granici između Kine i Severne Koreje.

 

– Fenomenom i svim onim što se događa u i oko Severne Koreje bavim se godinama, jako me to zanima. Nažalost, ne mogu tamo putovati onoliko često koliko bih htro pa onda se šunjam oko priče, po njenim marginama i granicama. Nedavno sam, a to mi i jest jedna od najdražih formi reportaže, u svom autu, nezavisan i bez zacrtanog plana, prešao hiljade kilometara uz granicu Severne Koreje, s kineske strane. Ne zaustavljajući se previše na mjestima koja su uobičajena u novinskim izveštajima, napravio sam nekoliko ekskluzivnih priča i to uobličio u veliku reportažu koju nose dosad neviđene slike s te granice.

 

 

Čega se najviše plaši, uopšte, u životu?

 

– Da ću se jedno jutro probudi i shvatiti da sve ono nema nikakvog smisla a da neću uspeti taj, vrlo čest i mračan osećaj, otresti sa prvom jutarnjom kafom ili razgovorom s meni bitnim i dragim ljudima. Da će oni s primitivnim nagonima, kriminalci i manipulatori tuđim slabostima, konačno i usprkos svemu, pobediti. I bojim se da neću svojoj porodici i najmilijima uspeti nadoknaditi sve ono što im je uskraćeno zbog posla kojim se bavim, a to je strašno puno.

 

U Sarajevu je često, porodica ga najviše raduje i opušta.

 

– Makar, izgleda da za pravi odmor i ne znam, ponekad imam osećaj da ako napravim neku ozbiljniju pauzu, ako se potpuno isključim iz ovoga što je nedvosmisleno i sveobuhvatno moj život, da se neću uspeti ponovo podići i nastavi raditi istim intenzitetom i žarom. Ali, srećan sam, i presrećan, da imam porodicu i okruženje koje me i razume i podržava i koje mi daje snagu. Supruga Sanda i sin Leon su moja sreća i neiscrpan izvor energije i ljubavi. Bez njih mene i mojih fotografija već odavno ne bi bilo.

(dijaspora.news/espreso.rs)