Nataša Terzin (39) od rođenja boluje od cerebralne paralize. Od kada zna za sebe, nepokretna je i nema moć govora, pa je u potpunosti zavisna od svojih roditelja.
Bolest je najteža za nju samu, ali svaki pomak Nataši i njenoj porodici znači mnogo. Ova hrabra devojka je već bila na transplantaciji matičnih ćelija u Beču koji su dali značajne rezultate. Sada, Nataši je neophodna kontinuirana neurorehabilitacija u Zagrebu.
Zdravstveno stanje joj se znatno poboljšalo nakon nekoliko tretmana u Hrvatskoj, a sada joj je neophodan novac za nastavak neurorehabilitacije.
Natašina porodica nije u mogućnosti da sama finansira odlaske i tretmane u Zagreb, pa moli sve dobre i humane ljude da pomognu njihovom detetu.
Svaka donacija mi mnogo znači, borimo se i ne odustajemo! Nataša želi da korača, da govori i da nas zagrli. Molim sve koji su u mogućnosti da pomognu u ostvarenju mog i njenog sna, priča Olivera Terzin (62).
Nataša je osetljiva i divna duša koja se raduje svakoj poseti, pa i onima koje ne zna. Njena majka kaže kako je Nataša imala preko 50 prijatelja koje je obožavala, ali da je sada nažalost svako od njih otišao na svoju stranu. Ipak, Nataša je ostala sama…
Ona je jako druželjubiva, obožava koncerte i muziku. Voli da ide u diskoteke, da sluša muziku, da se smeje, priča majka.
Ipak kako nam je rekla, ceo život pamte po suzama. Plakali su kada je Nataša upisivala osnovnu školu, plakali su kad je upisivala srednju školu, plakali su kad je upisivala fakultet.
Takođe, pre svake svadbe na koju su išle, prvo su se “dobro isplakale”. Umorile su se od silnih suza i sanjaju dan kada će ih zameniti smehom.
Pošto ne govori, Nataša sreću pokazuje širokim osmehom i specifičnom komunikacijom sa majkom Oliverom.
Ova požrtvovana majka je ceo život posvetila odgoju bolesne ćerke. Ipak to nije slomilo ovu hrabru Zrenjaninku, naporotiv, postala je jača.
Majka Olivera i otac Dragomir se mole za dan kada će im ćerka progovoriti ili bar prohodati. Druge želje nemaju..
Nataša često sanja kako hoda i priča,”uhvatim” je kako krišom plače kad misli da je ja ne vidim. I ja plačem i to krijem od ćerke jer bi je moje suze jako pogodile, priča očajna majka.
Dobra vest je da je Nataši mentalno zdravlje u potpunosti očuvano. Najveći deo vremena provodi u kući za računarom, na svom Fejsbuku. Dnevno pošalje i do 200 apela za pomoć. Nažalost, kada joj u toku dana niko ne pošalje humanitarni SMS, Nataša ume i da zaplače, kaže njena majka Olivera.
Na klinici u Beču, Nataša je prvi put bila 2014. godine, a novac su tada obezbedili mnogi znani i neznani ljudi, uključujući grad Zrenjanin i Natašini omiljeni pevači i grupe, koji su održali veliki humanitarni koncert.
Već naredne 2015. godine trebalo je da ponovo odemo u Beč. Međutim, zbog nedostatka novca put se izjalovio. Sada je uz nas humanitarna fondacija “Budi human”, Aleksandra Šapića. Suprug i ja od naših penzija nismo u stanju da sami sakupimo toliki novac”, iskrena je Olivera.
Kao nam je rekla, njena penzija iznosi 14.000 dinara, a penzija njenog supruga 25.000 dinara. Njima je potrebno oko 30.000 evra kako bi se Nataša vratila u Zagreb i nastavila sa terapijama zahvaljujući kojima su videli neki pomak.
Ona je tamo provodila po 7h vežbajući, kao da ima radno vreme što je jako naporno, ali ne odustaje. Želi da ide u Zagreb i vežba jer želi da ozdravi i da se bar malo osamostali, objašnjava ona.
Ova majka koja živi samo zbog svoje ćerke kaže kako ljudi ne smeju da klonu duhom. Objašnjava kako je i sama imala problema sa depresijom, ali da ju je “izvukla” ljubav prema detetu.
Ako bi zamislili da ne možete da hodate i pričate, kako biste se osećali? Pokušajte da pomognete vašem detetu i ako imate sličnih problema, budite uporni sa fizijatrijskim vežbama. Ukoliko vaše dete plače jer ih sve boli dok rade vežbe, ne dajte se slomiti. Neka plaču sada, da bi im posle bilo dobro, to će vas poštedeti većih suza, kaže Olivera.
Objašnjava kako ne može da prežali što nije vodila Natašu na vežbe od samog starta i oseća grižu savesti jer misli kako joj ćerka zamera iako ni na jedan način to nije pokazala.
– Lekarisu mi dali lekove i objasnili mi situaciju, ali niko mi nije rekao da treba da je odmah vodim na vežbe. Da sam to uradila, možda ne bi bila u ovako lošem stanju, jada se majka.
Dodaje kako joj je najteži trenutak u životu bio kada je prvi put uzela Natašu u ruke.
Moje dete je na samom porođaju bilo bez kiseonika neko vreme, zato se sada i nalazi u ovakvom sranju. Lekar je tek kasnije priznao da je trebalo da uradim carski rez. Kada su mi je dali bila je bleda poput duha, mislila sam da držim mrtvu bebu. Tu scenu nikada u životu neću zaboraviti i kad god da se setim, rasplačem se, objašnjava majka.
Otac Dragomir Terzin (64) je penzioner, ali povremeno radi i druge poslove kako bi porodica mogla da preživi. On se nosi na svoj način sa celom situacijom, a pritom je srčani bolesnik. Najviše se plaši za budućnost svoje ćerke. Ipak, ova porodica nije izgubila nadu i veruju da još ima dobrih ljudi koji bi im pomogli.
Takođe, majka Olivera bi najviše volela kada bi neki pevač mogao da organizuje humanitarni koncert za njenu ćerku jer im je neophodna veća svota novca da odu u Zagreb na lečenje.
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.