Celo beogradsko naselje pokosio rak: Straževica umire od posledica NATO bombi

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Jedan od komšija operisao je rak na debelom crevu, komšinica iz ove ulice umrla je prošle godine od raka dojke, a potom i druga…

Najteže posledice stravičnog razaranja NATO bombi osećaju malobrojni, ali hrabri žitelji naselja Straževica u Rakovici, koji su od 1999. imali sve oblike raka. Od samo osam kuća na brdu, koje je bilo na udaru agresora, u čak šest žive pacijenti koji boluju od kancera.

– Jedna sam od retkih koja je preživela borbu sa bombama i kancerom. Ostali su ili otišli, umrli ili se i dalje leče. U našem naselju u kućama koje su bile prve na udaru bombi i detonacija ima samo osam kuća, jedna je neuseljena. U ostalih šest, u svakoj je bar jedna osoba lečena ili umrla od raka. Ozračeni smo i razoreni u svakom smislu – počinje priču Vera.

Ispod brda Straževica nalazi se najveća baza nekadašnje vojske Jugoslavije. Ukopana je 100 metara ispod zemlje i sadrži radne i spavaće sobe. Na vrhu brda su radarske antene koje je NATO danonoćno gađao, a pripadnici PVO stalno popravljali i iznova postavljali. Na brdo je bačena i bomba težine oko 2,5 tona.

Ovaj deo Beograda gađan je tokom bombardovanja svih 78 dana, minimum dva puta dnevno. Posledice su nesagledive. Jedan od komšija operisao je rak na debelom crevu, komšinica iz ove ulice umrla je prošle godine od raka dojke, a potom i druga…

– Bio je u komšiluku jedan mladi bračni par sa dvoje dece. Majka im je obolela od leukemije i preminula. Danas smo saznali da je još jedan komšija krenuo na hemioterapiju. Najteže nam je palo kad je komšijin trogodišnji sinčić umro sa samo tri godine od leukemije, a svakodnevno se igrao na mestima gde su padali geleri – drhtavim glasom nastavlja Vera.

Njena prva komšinica Malina Aleksić (62) operisala je rak kože.

– Još sam istraumirana od operacije. Na licu sam imala neku bubuljicu koja je počela da curi. Prvo su me u Zavodu za kožno lečili nekim kremama, a onda kad sam otišla na VMA i hitno su me operisali. Lekari kažu da će biti još intervencija, a sada idem na hemioterapiju – kaže Malina, majka dvoje dece i baka troje unučadi.

Razočarani meštani pričaju da su ih nakon bombardovanja svi zaboravili.

– Izolovali su nas, nagurali pod tepih, pravili su se kao da ne postojimo, kao da smo kužni, a nismo mi ničija sramota! Nikada niko od političara posle agresije nije bio da nas pita kako smo, da li nam nešto treba… Hodamo do prve prodavnice 15 minuta, do prve autobuske stanice čak pola sata. Kad idemo na hemioterapiju, jedva dođemo do stanice, a u povratku s lečenja koje izmori telo ne znam kako izdržimo da se vratimo. Put smo popločali od svojih para. Bili smo najviše na udaru bombi, ostali smo u svojim kućama, ali to niko ne ceni – kaže Vera.

Posle bombardovanja skladišta “Jugopetrola”, kažu, danima su se gušili.

– Vazduh nas je ubijao! Kada su gađali bazu, kao da sam učila da letim, iz jedne sobe odnelo me je u drugu. Slomila sam rame i lakat. Nakon što su gađali skladište “Jugopetrola”, od hemikalija danima nismo mogli da dišemo, štipale su nas oči, suze su nam išle. Tada sam sina sklonila u vikendicu, što dalje odavde – seća se Vera.

Napominje kako su jednog jutra tokom bombardovanja osvanuli kao “kabriolet” naselje.

– Prvi krov odnele su mi bombe, drugi oluja, ovo mi je treći, valjda će poživeti – kaže Vera.

(dijasporanews/telegraf.rs)