“Ljudi koji hoće da pomognu će uvek stati, to su uglavnom jako dobri ljudi. Do sada sam uvek uspevao da stopiram, samo mi se jednom desilo da niko nije hteo da stane. Iz Sankt Peterburga sam dva dana stopirao za Moskvu i ne znam šta se desilo ali niko nije hteo da stane”
Putovanje otvara čovekov um i donosi mu nove poglede na svet. Svako novo mesto donosi neobične ljude, doživljaje i prizore, a ljudi se uvek trude da pronađu nešto što do sada nisu imali priliku da vide, nešto što je drugačije od njihove svakodnevice. Upravo u te ljude spada i Bojan Stekić, student fotografije, koji prosto ne može da zamisli svoj život bez putovanja.
To je nešto što ga pokreće i motiviše, a na ovaj način on pokušava da upozna sebe bolje i da pronađe ono što oseća da mu nedostaje. Obišao je oko 30 zemalja, uglavnom putuje autostopom, a novi cilj koji namera da ostvari ovog leta mu je Iran.
Ekskluzivno za Telegraf.rs Bojan je govorio o svojim avanturama, zapažanjima, impresijama, ali daje i saveta kako može jeftino da se putuje. Ističe da je za sve potrebno samo malo hrabrosti i dosta slobodnog vremena, ali da je ono što se dobije zauzvrat zaista neprocenjivo.
Odakle potiče tvoja velika ljubav prema putovanjima?
Potiče od pre par godina. Sa bratom sam 2013. godine putovao po Evropi. To je bila njegova ideja, jer mene to tada nešto i nije zanimalo. Hteo je da mu pravim društvo pa smo kupili one inter rejl karte, pa smo mesec dana obilazili Evropu. Obišli smo više od pola zemalja, bilo je jako naporno ali i veoma lepo. Tako je sve počelo. Onda godinu dana nakon toga nisam putovao, ali je krenuo neki nemir pa sam onda stalno počeo da putujem. Ako sam kući duže od mesec, dva prosto hoću da poludim. Skoro sam negde pročitao da postoji gen koji te prosto tera da putuješ, ali ne znam koliko je to tačno.
Obišao si oko 30 zemalja. Navedi neke od njih.
Kina, Mongolija, Rusija – uglavnom Sibir… To je na mene ostavilo najjači utisak. Ostale su nam dosta slične i bliske i samim tim nisu preterano interesantne. Naravno svaka od njih je zanimljiva na svoj način, ima dosta interesantnih stvari da se vidi, ali ja pokušavam da nađem nešto totalno drugačije. Zato sada krećem da putujem po arapskim zemljama, jer mislim da to što tražim da ne mogu da nađem u Evropi. Od evropskih zemalja sam obišao Francusku, Nemačku, Austriju, Belgiju, Norvešku, Švedsku, Dansku, Finsku, Belorusiju, Ukrajinu, Moldaviju, Mađarsku, Italiju …
Na osnovu čega biraš kako će teći ruta za svako putovanje koje planiraš da izvedeš?
Nemam neki poseban plan. Samo zamislim mesto gde bih voleo da odem, a onda posle smišljam kako ću da stignem do tamo. Prošle godine sam hteo da stignem na Tajland, zato što je brat išao tamo avionom pa je bio plan da se sretnemo tamo. Krenuo sam autostopom dva i po meseca ranije. Išao sam dosta daljim putem, ali namerno sam tako putovao. Nisam žurio, ali na kraju nisam ni stigao do tamo.
Opiši nam šta sta se desilo i zbog čega si morao da odustaneš od putovanja na Tajland. Da li si ga kasnije ipak obišao?
Nisam ga obišao i sada više i nemam neku želju da ga obiđem. Mislim da je on previše izvikan i da ima mnogo lepših zemalja gde može da se vide dosta zanimljivije stvari. Nisam stigao do Tajlanda jer sam putovao jako dugo. Posle 73 dana se vratio iz Pekinga. Para da uopšte više nisam imao. Hteo sam da kupim avionsku kartu iz Pekinga za Tajland jer je bila jeftina karta oko 100 dolara. Ali imao sam problem sa karticama i nisam mogao da je kupim, a posle je karta poskupela na 250 dolara.
Imao sam i drugi plan da idem kopnom, ali morao bih da platim Vijetnamsku vizu koja je koštala oko 80 dolara, a putovao bih još sedam dana. Onda kada bih stigao na Tajland bio bih tamo samo 2-3 dana i onda bih se vratio kući sa bratom. Sve mi je delovalo previše zamorno, jer sam već dugo bio na putu, pa sam odlučio da se iz Kine vratim za Beograd.
Zašto si odlučio da putuješ baš autostopom?
Koliko god ludo zvučalo meni je tako zanimljivije. Ljudi koji hoće da pomognu će uvek stati, to su uglavnom jako dobri ljudi. Uglavnom sam do sada uvek uspevao da stopiram, samo mi se jednom desilo da niko nije hteo da stane. Iz Sankt Peterburga sam dva dana stopirao za Moskvu i ne znam šta se desilo ali niko nije hteo da stane. Onda me je uhvatila i neka susnežica iako je bio jun mesec. Na kraju sam sreo neke kao migrante, Uzbekistance i onda sam platio njima i oni su me dovezli do Moskve.
Ljudi koji stanu autostoperima su najbolji ljudi na svetu. Uvek su spremni da se ispričaju sa tobom. Ako čuju da nemaš smeštaj oni će ti ponuditi da spavaš kod njih ili bilo šta drugo. Nude ti hranu ili novac. Meni su par puta nudili novac, kao za džeparac. Čak i ljudi koji me ne povezu su stali da pitaju ko sam, šta radim, da li mogu da pomognu na neki način.
Da li si sa nekima od njih ostao u kontaktu?
Sa mnogima jesam, ali problem je što neki od njih ne pričaju engleski posebno u Azji. Pa onda ja prevodim na ruski, a oni na srpski i tako.
Reci nam neke od trikova koje koristiš kada stopiraš?
Moraš da izgledaš normalno, da budeš veseo, nasmejan… Da izgledaš kao da si spreman za komunikaciju, a ne kao da samo tražiš nekoga da te poveze. Ja kada stopiram uvek se smejem, čak i kada sam jako umoran. Nekada se dešava da stopiram i ceo dan, ali uvek se trudim da budem veseo. Ako imam dosta stvari trudim se da ih napakujem tako da izgleda da ih imam što manje. Moraš takođe da gledaš ljude direktno u oči.
Da li uglavnom staju žene ili muškarci?
Mene su češće vozili muškarci. Verovatno se žene više plaše.
Da li se ti plašiš da putuješ na ovaj način?
Ne plašim se, samo me je strah da kada stopiram da ne ostanem negde u nekoj nedođiji odakle ne bih mogao da stopiram dalje. To je jedino zbog čega brinem. Ako stopiram do nekog grada i stane mi neko ko ne ide direktno do tamo već do nekog manjeg mesta, uvek proverim na Guglu kroz koja mesta prolazim.
Reci mi nešto više o jednoj zemlji koja je na tebe ostavila najjači utisak?
Svaka je ostavila neki svoj utisak. Pojedine zemlje su toliko lude, a nalaze se relativno blizu nas. Jedna od najčudnijih zemalja je definitivno Moldavija. Oni su bili i deo Ruminije i SSSR. Imaju neku pokrajinu koja je kao nezavisna. Ima svoju vojsku, policiju, čak i svoj novac. Toliko su siromašni da su im novčići plastični. Tu žive samo Rusi. Ono što je čudno potrebna ti je dozvola koju možeš da dobiješ na šest sati. Nemaju hotele ili hostele. Tamo je izuzetno monotono, stari trgovi i zgrade. Ništa novo nije sagrađeno tamo od SSSR.
Tamo je stopiranje zabranjeno. Pa su me neki Rusi zbog toga spakovali i otpratili do granice, a tamo su me Ukrajinci priveli jer su mislili da sam neki špijun. To je relativno blizu Krima, a ja sam sa ruske teritorije ušao na ukrajinsku i to blizu Krima. Priveli su me na ispitivanje, tranjalo je oko sat, dva. Gledali su mi pasoš, pitali su me gde sam sve bio. Gledali su sve fotografije sa fotoaparata. Nisam bio svestan šta me je sve snašlo. To mi je najveća trauma sa puta i bilo me je izuzetno neprijatno.
Tamo sada stvarno paranoični i stanje u zemlji im je jako depresivno, posebno u Odesi. Tamo sam prespavao ali sam jedva čekao odem odatle. Svuda su na ulicama vojnici i tenkovi, ljudi su uplašeni… Gledali su me čudno, tražili su mi cigareta, činilo mi se kao da su gladni.
Opiši nam najinteresantniju osobu koju si upoznao na putovanju.
Izdvojio bih dvojicu momaka iz Izraela, njih sam upoznao u hostelu u Mongoliji. Oni su najveći avanturisti koje poznajem. Iznajmili su automobil od jednog lokalca, kojem su platili 35 dolara za veliki džip. Vozili su se kroz stepe i udarili su u stenu, pa su se od siline udarca prevrnuli. Šteta je bila oko 8.500 dolara. Imali su pare kod sebe, ali su morali da čekaju da prođe čitav postupak u policiji, tako da su u Mongoliji bili zarobljeni oko mesec dana. Oduzeli su im pasoše, pa nisu mogli da napuste zemlju. A pre nego što su iznajmili džip jedan je kupio konja i krenuo je da obilazi zemlju na konju.
Da li voliš da putuješ sam?
Mislim da ima mnogo više prednosti nego mana kada putuješ sam. Prepušten si sam sebi, biraš gde hoćeš da ideš i nema nikoga ko bi te vukao na svoju stranu. Uvek će ti ljudi koji upoznaš na putu pomoći, tako da nema potrebe da nekoga vodiš sa sobom zbog toga. Na kraju si najviše ponosan na sebe kada se sve završi jer znaš da si sve uspeo sam. Možda zvuči sebično, ali više ćeš biti ponosan na sebe kada nešto uspeš sam da ostvariš.
Koje bi događaj posebno izdvojio kao najzanimljiviji?
To nije bilo klasično stopiranje ali skoro da sam stopirao privatni avion. Bio sam u Rusiji i kampovao sam na ostrvu Ojhon na Bajkalskom jezeru. Ležao sam na plaži i stalno je tuda preletao jedan mali avion. Razmišljao sam kako bi bilo lepo da mogu da letim njime i da napravim neke dobre fotografije.
Svaki dan sam išao do sela da popijem kafu i da napunim telefon, pa sam tamo video obaveštenje za letenje tim avionom i broj telefona. Nazvao sam ga i rekao sam mu ko sam i da bih voleo da letim ali da nemam novca. Ponudio sam mu da održavam aerodrom par dana, da kosim travu ili da ga spomenem u svom blogu ili na društvenim mrežama, pa da mu to bude kao reklama.
Upoznali smo se i on je bio oduševljen, a napomenuo mi je da je bio u Crnoj Gori. Rekao mi je da za “brata Srbina” ne treba ništa i da ne mu ne treba reklama, pa je ponudio da me provoza u avionu besplatno. Ali kada samo trebali da krenemo primetio je da je avionu spao zadnji točak, a pošto je trebalo dan – dva da stigne novi na kraju nisam ni leteo avionom, već sam nastavio svoje putovanje prema Kini.
Da li je svako putovanje do sada ispunilo tvoja očekivanja ili te je neko mesto možda razočaralo?
Bila su mesta od kojih sam očekivao više, ali ipak su sva potavanja do sada ispunila moja očekivanja. Međutim, izdvojio bih grad Minsk koji je lepo mesto, ali je veoma dosadan. Sve je tako čisto i sterilno da više liči na neki grad u Skandinaviji. Ima tamo i kulturnih dešavanja ali nekako mi se čini da se ništa posebno ne dešava, kao da je mrtav grad.
Bilo mi je toliko dosadno da sam otišao u neko selo, volontirano, hranio konje i kupao se u jezeru. Tamo mi je bilo super.
Zašto si odlučio da sada putuješ baš u Iran?
Privlače me baš muslimanske zemlje jer mislim da mi o njima ne znamo dovoljno. Voleo bih da o njima saznam nešto više. Mislim da su one pogrešno protumačene u medijima, posebno Iran. Tu je i njihova kultura, oni su jedna od najstarija nacija na svetu.
Dosta sam sada i čitao i gledao o Iranu. Imam na umu par gradova koje bih voleo da obiđem. Napomenuo bih grad Jazd koji se nalazi na granici sa pustinjom i sve kuću su tamo od zemlje. Njega bih voleo da vidim upravo zbog toga, a takođe bih voleo da vidim kako izgleda proces pravljenja persijskih tepiha. Voleo bih da probam i njihove začine. Planiram da provedem mesec dana u Iranu, a do tamo bih putovao oko dvadesetak dana.
Za čime tragaš na putovanjima?
Ne znam šta zapravo tražim. Možda podsvesno i znam ali se ne trudim da previše razmišljam o tome. Ne osećam da pripadam ni ovde ni bilo gde drugde. Mislim da ne bih u ovom trenutku mogao da živim na jednom mestu. Verovatno preko putovanja tražim nešto što bi moglo da promeni sve u mom životu ali trenutno ne znam šta je to.
Da li pred svako putovanje imaš unapred utvrđen budžet?
Ne. Na prethodno putovanje sam pošao sa 35 evra, a sada krećem sa nešto više novca.
Od čega to zavisi?
Od toga koliko zapravo imam u tom trenutku ili koliko je mama spremna da mi da. Oko 20. avgusta bih trebao da uđem u Iran i do tada će mi biti uplaćena veća količina novca. U Iranu ne postoji nijedan transfer novca. Kartice ne rade, jer su oni pod teškim sankcijama, tako da je sve zabranjeno. Ako se nešto nepredviđeno desi brat i mama su spremni da mi pošalju novac, ili da u krajnjem slučaju brat dođe po mene. To mi je uvek plan B, jer u suprotnom ne bih mogao da se usudim da pođem na put.
Daj našim čitaocima savet kako da jeftino putuju.
Svako može jeftino da putuje, potrebno je samo vreme. Postoji hiljadu opicija i sajtova. Možeš da prijaviš da se prijaviš da volontiraš negde u zamenu za smeštaj i hranu. Neki čak obezbeđuju i vizu, pa čak plaćaju i put. Tu je naravno opcija autostopom, koja je za žene možda malo nezgodnija, ali ima puno žene koja tako putuju.
Postoje i sajtovi za ugošćavanje ljudi “kaučsrfing”. Tu su i putničke kuće, tako da opcija za putovanje uvek postoji.
Recimo gde bi čovek mogao da otpuje sada ako ima budžet od 100 evra?
Pošto je sada leto to putovanje bi moglo da bude do mora. Ako se putuje autostopom prevoz bi mogao da se nađe za pola sata. Potrebno je samo dobro mesto za stopiranje, uključenje na autoput, prostor gde ljudi usporavaju… Smeštaj tamo bi mogao da se nađe za džabe, a hostel bi koštao oko 10 evra.
Ako putuješ sa tako malim budžetom kako dolaziš do novca u toku putu?
Recimo u Kini sam na nekoj njihovoj televiziji radio kao prevodilac sa srpskog na engleski, pa su onda oni prevodili sa engleskog na kineski, da ne bi tražili prevodioca sa srpskog na kineski. Onda sam u nekom italijanskom restoranu fotografisao hranu i piće za njihov sajt. Tako da sam tu prilično solidno zaradio novac za ceo svoj boravak u Kini, a radio sam samo tri dana.
Šta najviše voliš da fotografišeš?
Volim da fotografišem ljude i neke posebne pejzaže. Međutim, ljudi često ne žele da se fotografišu. Ali voleo bih da mogu sebe da slikam, ali to je malo teže izvodljivo. Imam toliko fotografija sa puta, a ja sam samo na njih četiri, pet.
Da li se negde osetio posebno “dobrodošlo”?
Svuda osim u Ukrajini. Kada ljude tebe ugoste u svoj dom oni su spremni da sve podele sa tobom. Uvek se trude da se osoba oseti kao kod svoje kuće, tako da nikada do sada nisam imao problema.
Kada sam bio u hostelu u Mongoliji vlasnik je bio izuzetno ljubazan. Uvek je bio spreman da pomogne, da priča sa nama, da nam pravi društvo. On je jedan od najboljih ljudi koje sam ikada upoznao.
Opiši nam svoje putovanje trasibirskom železnicom.
To je bilo jedno prilično ludo putovanje. Dobio sam neku donaciju i našao sam kartu prilično povoljno. Putovao sam pet dana od Moskve do Bajkalskog jezera. Voz je jako dugačak. Tu sam upoznao mnoge Ruse koji su jako puno pili, iako je to zabranjeno. Oni su imali neke “bake dilere” koje nazovu i kažu im da stižu na stanicu za 10 minuta. Baka ih već tamo čeka sa kesom alkohola.
Koju bi zemlju posebno voleo da obiđeš?
Trenutno mi je Iran na prvom mestu. Ranije sam razmišljao o Islandu, sada više ne toliko, a kao mali sam razmišljao Kubi. Ali tu mi se ne isplati da odem samo na Kubu. Već da onda obiđem čitavu Centralnu i Južnu Amerku, ali taj deo je prilično nesiguran za putovanje autostopom. Imam želju da obiđem i Afriku, tako da mi je ona najverovatnije sledeća na listi.
Gde vidiš sebe u budućnosti? Da li ovo može da postane i tvoj posao?
Mislim da je od ovog jako teško zaraditi, čak iako živite u nekoj razvijenijoj zemlji. To može da bude više hobi. Mnogo ljudi bi se bavilo ovim, tako da je konkurencija veoma velika. Ja ću nastaviti da putujem dok ne pronađem taj deo sebe koji mi nedostaje i mislim da od toga zavisi čitava moja budućnost.
(Dijaspora.news/telegraf.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.