Bobana Latinčić Kozić iz Dušanova, pored Gradiške, u Bosni i Hercegovini, nakon teških tragedija koje su je zadesile, pronašla je snagu da nastavi život.
Bobanin život se zauvek promenio 27. jula 2000. godine. Sa samo dvadeset godina, ona i njena mlađa sestra Dragana, tada petnaestogodišnjakinja, u istom trenutku ostale su bez oba roditelja. Nastradali su na paraglajdingu, pred očima svojih ćerki.
U prvi mah, Bobana je sa životom i svim ostalim problemima na koje je nailazila, pokušala da se izbori sama. Odbijala je pomoć ljudi iz okoline, radila u porodičnoj prodavnici i nastojala da osigura egzistenciju sebi i sestri. Ali jednostavno bilo je previše bola, tuge, tereta i pitanja za jednu dvadesetogoodišnju devojku.
Nažalost, nije potražila pomoć, već je pokušala samoubistvo bombom 2003. godine.
– Ja sam se borila, pokušala da nastavim život, ali bila sam u teškoj depresiji i pokleknula. Sećam se svakog detalja tog dana kada sam odlučila da dignem ruku na sebe. Jednostavno sam mislila da će svima u mom okruženju biti bolje bez mene – počinje svoju životnu priču za Buku Bobana.
Pronašli su je sestra i tetka, bez obe šake, ali bez većih posledica na ostatku tela, što je svrstava u jedan od onih statistički neverovatnih slučajeva.
A neverovatna je i po tome što je nakon svega što joj se desilo, uspela da pronađe snagu, izbori se sa prošlošću i počne da živi punim plućima. Nije bilo lako, kaže, ali je uspela.
– Nakon dvogodišnjeg oporavka, 2005. godine ponovo počinjem da radim u porodičnoj prodavnici. Moram da priznam da nije bilo lako, ali srećom uporna sam i tvrdoglava, pa sam na kraju sve savladala. Već odavno merim robu, slažem police, kucam račun, naplaćujem, a problem mi predstavlja jedino što ne mogu da ponesem veću količinu robe odjednom. Puno mi je pomoglo i to što su kupci, moje komšije, ljudi koje poznajem ceo život, koji su nesebično pomogli da se svemu prilagodim. Naravno, tu je i sestra koja mi je uvek bila poseban oslonac, ali i radnici u prodavnici – priča sagovornica, koja se, kao i po mnogo čemu, i po pitanju invaliditeta razlikuje od ostalih osoba. Pre svega, u njenoj sredini niko je ne doživljava kao osobu sa invaliditetom, a ni ona samu sebe tako ne doživljava – ne skriva svoje ruke i ne voli odeću dugih rukava.
Iskreno je odgovorila na pitanje kakav je život bez ruku.
– Najteže je, zapravo, bilo prihvatiti novonastalu situaciju i dok god je nisam prihvatila, bila sam u teškoj depresiji. Malo po malo, počela sam da radim jednu po jednu stvar i prihvatam sebe takvu kakva jesam. Eto, prva stvar koju sam uspela da uradim je da zapalim cigaretu. Danas sam se u potpunosti navikla i nemam komplekse – kaže ona.
Iako se prava osoba sa invaliditetom kod nas često krše, ona nije imala puno takvih situacija. Prisetila se kako joj je ranije, pri pokušaju da uveze automobil uz poreske olakšice, na šta kao osoba sa invaliditetom ima pravo, rečeno da ne može da ostvari to pravo jer “ima noge”.
Ipak, situacija je danas drugačija, pre svega jer se Bobana u međuvremenu srećno udala, a pre četiri meseca postala i majka jednog dečaka.
– Pre nego što sam ostala u drugom stanju, sve sam plaćala, i participacije, i parking, iako sam po zakonu toga oslobođena. Sa trudnoćom sam se postavila drugačije, počela sam da tražim, a ponekad i insistiram da mi se omogući sve ono što je zakonom propisano. Nekada uspem, nekada ne, ali znam da ništa neću da uspem, ako ne pokušam – ističe Bobana, koja već duži niz godina samostalno vodi brigu o domaćinstvu, a od pre četiri meseca i sinu.
Bilo je straha, kaže, posebno pred kraj trudnoće. Bojala se da neće da uspe sama da vodi brigu o svemu, ali dolaskom deteta, sve je došlo na svoje mesto.
Bobana nije zapostavila ni fakultet, vredno uči, a od diplome Komunkološkog koledža u Banjaluci, deli je šest ispita. Inače, ovo je njen treći indeks, prvi put je studiranje prekinula zbog pogibije roditelja, a drugi put kad se desila njena nesreća.
– Prodavnica je pod zakupom, a sestri i meni je to, pored invalidske penzije, glavni izvor prihoda. To me je i podstaklo da se pobrinem za sutrašnjicu. U budućnosti bih volela da se bavim strukom za koju se školujem i nadam se da ću u tome uspeti – naglašava Bobana, koja više ne gleda na prošlost, već je isključivo okrenuta budućnosti i svojoj porodici.
Sve je u nama, kaže, i sami smo tvorci svog života.
(dijaspora.news/telegraf.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.