Blagojevo neobično zanimanje spojilo ga je sa svetskim zvezdama: Drveće diže iz mrtvih, a jedno staro 560 godina čuva samo za sebe (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

U njegovoj botaničkoj bašti, na svakoj saksiji je stajala mesingana pločica koja obeležava starost bonsai drveta. Tu su bila drvca stara 180, 200, 300, 400, 560 godina…

U privatnoj bonsai kolekciji makedonskog biznismena Blagoja Sotirovskog, koja se nalazila u ograđenom delu gradskog parka u Skoplju, postojala je „dolina staraca“. Tako je Sotirovski nazivao „žitelje“ ovog dela njegove botaničke bašte, nađene širom Makedonije, u Demir Kapiji, blizu reke Treske, kod Ohrida, skopskog sela Patiška Reka… Takoreći mrtve, on ih je ponovo vraćao u život. Nekada mu je to bio posao, a sada, odkako je otišao u penziju, samo hobi.

Njegova bonsai drvca čuvala su se u izuzetno dobrim uslovima, a sa priključcima za navodnjavanje zaista su podsećala na stare osobe, koje u životu održavaju aparati.

– Sva bonsai drvca koja se nalaze kod nas, nađena su na umiranju. Najstarije je imalo desetak listova. Oživeli smo ga sa fitohormonima, đubrovom i posebnom negom. Forma bonsaia nije onakva kako je vidite. Kada se ide u „lov na bonsai“ treba da se traže potencijalni kandidati, a iz zemlje se ne vade odmah. Prve godine se seče jedna strana korena, druge godine druga, a treće se kontroliše da bi se videlo da li može da se izvadi. Tek nakon toga se sadi u zemlju, pa u trening saksiju, a odande u kapitalni bonsai. I stalno se radi na njemu da bi se dobila odgovarajuća forma. Sva ova bonsai drvca bila bi mrtva u prirodnim uslovima da ih nismo spasili – rekao nam je Sotirovski s kim smo razgovarali pre nego što je otišao u penziju i sa sobom pokupio svoju vrednu bonsai kolekciju.

U njegovoj botaničkoj bašti, na svakoj saksiji je stajala mesingana pločica koja obeležava starost bonsai drveta. Tu su bila drvca stara 180, 200, 300, 400, 560 godina…, a njihova starost se određuje komparativnom metodom.

– Starost drveća se određuje nakon sečenja, prema broju godova. Međutim, to nije slučaj sa zelenikom ili šimširom. Ono je tvrdo drvo koje u sušnim periodima može da „smesti“ i po pet godina u jedan god – objašnjava Sotirovski.

On je posebno ponosan na primerke šimšira, odnosno makedonske zelenike, vrste Vardarska dolina. Jednu od njih, staru 400 godina, nameravao je da pokloni Americi, ali to još nije realizovao, a najstarije drvce, ono staro preko 560 godina ostaje u njihovoj kolekciji u Skoplju.

Kada su 1607. godine engleski doseljenici sa tri broda stigli na severnoameričku istočnu obalu, tu su formirali Džejmstaun, prvu trajnu englesku naseobinu u novom svetu, posvećenu kralju Džejmsu. Ovaj čin se smatra početkom stvaranja današnjih Sjedinjenih Američkih Država s obzirom da su ceo taj prostor kasnije zaposele engleske kolonije, koje su 1776. izborile svoju nezavisnost i osnovale novu državu.

Približno u istom tom periodu, kada su Englezi početkom 17. veka počeli da naseljavaju Ameriku, negde u dolini reke Treske blizu Skoplja, niklo je jedno drvce, šimšir ili makedonska zelenika. Ono postoji i danas, 400 godina kasnije, i nalazi se u privatnoj bonsai kolekciji Blagoja Sotirovskog. On je nameravao da upravo taj šimšir, duplo stariji od Amerike, podari toj državi.

– Ovo zovemo „dolina staraca“, ovo je naša privatna kolekcija bonsaia, objašnjavao nam je Sotirosvki dok je otključavao vrata ograđenog prostora botaničke bašte. Sva drvca tamo su stara preko 300 godina, ali u oči odmah pada makedonska zelenika vrste Vardarska dolina, stara preko 560 godina. Do nje je i zelenika istog roda stara 400 godina, koja je trebala da bude poklonjena nacionalnom arboretumu ( vrt, rasadnik sa drvećem ) u Vašingtonu.

– Šimišira ili zelenike ima u celom svetu, Japanu, Kini, Koreji, Americi, Evropi. Međutim, ova vrsta, Vardarska dolina je karakteristična po tome što je izuzetno otporna na hladnoće, vrućine, bolesti i napade insekata. Mnoge studije su pokazale da je daleko otpornija od svih drugih zelenika, objašnjava Sotirovski.

Iako izleda malo i nežno, ovo rastinje može da prebrodi sve, da ostane živo i kada su uslovi života gotovo nemogući.

Zanimljivo je da je zeleniku Vardarska dolina prvi registrovao američki botaničar Edgar Anderson još 1939. godine. Sotirovski je odlučio da jedno drvce šimšira iz svoje kolekcije pokloni SAD zbog emotivne veze sa američkim glavnim gradom gde je dugo godina, pre nego što je u Skoplju 1992. godine osnovao svoju firmu „Horti eksport“, uređivao dvorišta bogatih Amerikanaca. Među njegovim klijenatima bili su Robert i Edvard Kenedi, državna sekretarka Džin Kirkpatrik, NBA zvezda Mozes Meloun, šampion u boksu Šugar Rej Lionard i mnogi drugi ljudi američke politike i džet seta.

Šimšir ili latinski Buxus sempervirens je vrsta žbuna, a rasprostranjen je od kopna severozapadne Afrike, preko većeg dela Evrope sve do Turske. Reč za ovu vrstu u srpskom jeziku, kao i u makedonskom i bugarskom, došla je od tursko – tatarske reči šimšir. Veoma je popularna u hortikulturi za ukrašavanje parkova i ivica travnjaka, za “žive ograde”, ili različito oblikovanje žbunova.

Drvo šimšira je poznato po tvrdoći i čvrstoći, pa se od njega izrađuju čekići masonskih loža. Stari narodi su od drveta šimšira pravili češljeve, bičeve i pločice, a upotrebljava se i za izradu muzičkih instrumenata, starogrčkog aulosa, gajdi, kavala, dvojnica.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)