Trevis Džepezen iz Severne Karoline, prvi je Amerikanac koji je studirao u Severnoj Koreji. U najzatvorenijoj zemlji sveta boravio je mesec dana 2016. godine tokom kojih je na univezitetu “Kim Hiong Jik” učio korejski jezik. Svoja iskustva pretočio je u knjigu u kojoj je otkrio šta je sve video i šta ga je iznenadilo.
Za razliku od većine studijskih programa u inostranstvu, Džepezen je boravio u luksuzu “Sosan” u Pjongjangu i imao dva obavezna vodiča koji su ga pratili u javnosti u svakom trenutku rekao je “Njujork postu”. Ipak, to nije bio prvi put da je Džepezen, inače pisac, posetio zemlju Kim Džong Una. Pre odlaska na studije, bio je u Severnoj Koreji tri puta kada je pisao o tamošnjoj umetnosti i arhitekturi.
U periodu kada je učio jezik, bio je u grupi sa još dva stranca – jednim Francuzom i jednim Australijancem. Jedan od njih bio mu je cimer u sobi luksuznog hotela na 28. spratu gde su bili jedini gosti.
– U mojoj sobi bila su dva potpuno nova ogromna kreveta, blistavi nameštaj napravljen u Kini, veliki ormar, balkon sa pogledom na grad i klima koja je curela – napisao je u svojoj knjizi “Vidimo se ponovo u Pjongjangu: Putovanje u Severnu Koreju Kim Džong Una”.
Svako jutra doživljavao je, za njega šokantno buđenje – u pet ujutru oglasio bi se instrumental pesme posvećene Kim Il Sungu pod nazivom “Gde si ti, Dragi generale?”
– To je vrlo, vrlo bizarno. To je jedna od stvari koja vas podseća da je dragi Vođa sa vama svuda gde idete. U svakom trenutku – rekao jeDžepezen za “Njujork post”.
Na časove jezika odlazio je dva sata svakog jutra od ponedeljka do petka. Popodne i vikendi bili su posvećeni domaćim zadacima i izletima. Na fakultetu koji je pohađao nije bilo električne energije ni svetla, hodnici su bili mračni, a većina mokrih čvorova nije funkcionisala.
Džepezen je napomenuo da svaka stambena jedinica ima svog zvaničnog špijuna zvan inminbanjang, koji je tipično bila srednja ili starija žena. Ona bi posmatrala komšije i prijavila sve što treba vlastima. U svojoj knjizi Džepezen piše da je njen posao je da “poveća revolucionarnu budnost”.
– Dobar inminbanjang zna tačno koliko kašika i štapića ima u svakoj kuhinji svake porodice i može da iznese tu informaciju ako je to potrebno – navodi se u njegovoj knjizi uz napomenu da ima i opuštenih inminbanjang koji zažmure na jedno oko pred određenim pravilima.
Za razliku od slike uniformisanih građana i disciplinovanog društva kakvi možda mnogi imaju o Severnoj Koreji, američki pisac kaže da se vremena se menjaju i da je moda postala opuštenija. Muškarci nose košulje sa kratkim rukavima svih boja i dezena, kao i raskošne “Rolekes” satove, iako su često su lažni. Žene su nosile suknje, a povremeno i farmerke.
Jedan od bizarnih prizora koji je video tokom boravka u Severnoj Koreji je zoološki vrt koji može da se pohvali sa više od 6.000 životinja i 650 različitih vrsta, ali uglavnom pasa i mačaka.
– Kučni ljubimci nisu deo kulture. Severna Koreja je oduvek bila veoma siromašna zemlja i uvek su imali poteškoća da hrane svoje građane. Oni koji imaju ljubimca, moraju da ga hrane, a ni oni sami ne dobijaju dovoljno pirinča da preguraju dan, pa je to za njih luksuz – tvrdi Džepezen.
Što se tiče zabave, američki pisac kaže da su večernje vesti na televiziji monotoni pregled dnevnog rasporeda Kim Džong Una koje se čitaju dok u pozadini ide “vesela simfonijska muzika”.
Najteži deo boravka u Severnoj Koreji bio mu je osećaj da je stalno posmatran u hotelskoj sobi, odnosno da mu je telefon prisluškivan.
– Psihološki, bilo je veoma teško i stresno. Bilo je trenutaka kada sam konačno bio sam i niko me je gledao, ali ipak sam se osećao jezivo, jer sam toliko navikao na nadzor. Takođe, čak i kada vas ne prate, gledaju me čudno, jer sam belac, a ljudi nisu navikli da vide strance u Severnoj Koreji – kaže on.
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.