“BiH je pred bankrotom u odnosu na svoje građane i teško da može gore od toga”

Posljednje vijesti govore da bi kreditni ugovor sklopljen prošle godine između BiH i MMF-a, vrijedan više od 550 miliona eura, mogao biti raskinut jer BiH zbog stalnih političkih blokada nije u stanju ispuniti obveze koje je preuzela tim aranžmanom. Šta bi gubitak ovog kredita značio za BiH?

To zapravo nije neko novo stanje stvari. I ranije su programi bili neizvesni, jer MMF nije bio zadovoljan kako BiH ispunjava preuzete obaveze. Obe strane obično nađu način da se sporazumeju. Problem je uglavnom u tome što se u pregovorima postigne saglasnost oko toga što obe ili sve strane smatraju potrebnim, a potom se pojave problemi kod sprovođenja. Ovi sporazumi su potrebniji kao sredstvo da BiH koliko toliko održi neki vid funkcionalnosti, a manje je neophodnosti da se obezbedi dostupnost tom novcu. Mada, održanje stabilnosti kursa i monetarnog režima jesu svakako zavisni od neprekinutog funkcionalnog odnosa sa Međunarodnim monetarnim fondom. To znaju obe strane, pa se obično usaglase.

Da li ovi krediti na neki način guraju BiH u dužnjičko ropstvo, jer postavlja se pitanje kako ih vratiti, obzirom da se ne koriste za oživljavanje privrede, već “krpljenje budžetskih rupa”, isplatu plata, penzija?

To je, opet, najveći kamen spoticanja. MMF nije voljan da finansira budžet, već bi njegovi krediti trebalo da održavaju spoljašnju likvidnost zemlje. No, kako to podrazumeva određenu fiskalnu disciplinu, a ona opet podrazumeva fiskalne reforme i potom strukturne reforme, kako bi se podstakla privredna aktivnost, nastaju razlike i onda ti rizici da do dogovora neće ni doći. No, valja imati u vidu da su strani krediti potrebni zato što je deficit na tekućem računu veliki. To je novac, kao što sam rekao, koji održava spoljanju likvidnost. Ako bi MMF obudstavio kreditiranje, bili bi potrebni drugi krediti ili bi morao da se koriguje kurs, ako ne nominalno, jer to bi bilo veoma rizično, onda realno preko smanjenja plata, zaposlenosti i javne potrošnje. MMF bi da se to izbegne merama koje bi bile poboljšale spoljašnju ravnotežu, dakle smanjile bi deficit na tekućem računu, a opet ne bi zahtevale mere koje bi mogle da destabilizuju zemlju. Stvari se zapravo i kreću u potrebnom pravcu, ali nedovoljno brzo i nedovoljno uverljivo. Ali to nije novo stanje stvari.

Kada Već spominjete plate i zaposlenost, jedan od uslova MMF-a je smanjenje bh administrativnog aparata. Da li bi po Vama riješenje bilo u reorganizaciji i otpuštanju viška zaposlenika ili treba učiniti da svi ostanu na poslu a smanjiti plate?

BiH troši mnogo na javne izdatke. Recimo u poređenju sa susednim zemljama. Dodatni problem je taj što je nezaposlenost velika, a uz to, javni sektor je i izvor javnih prihoda, posebno kada je reč o doprinosima. Tako da je potrebno i povećati zapošljavanje u privatnom sketoru i povećati efikasnost javnog sektora i sprovesti fiskalnu reformu. Smanjiti broj zaposlenih u javnom sektoru kada nema posla u privatnom ne bi mnogo pomoglo budžetima. Linerano smanjenje plata nije najbolje rešenje, tako da je verovatno potrebna reforma države da se tako izrazim, a to u BiH skoro da je nemoguće.

Koji su, po Vama, najznačajnjiji problemi u BiH koji koče i opterećuju rast ekonomije, ali i investicija?

Najveći problem jesu sve one prepreke jedinstvenom tržištu u BiH i regionalnoj saradnji. Jasno je da je potrebna reforma institucija i veća politička legitimnost, demokratičnost i odgovornost. Recimo, razvojna politika je gotovo nemoguća jer je teško na primer investirati u infrastrukturu, što je posebno važno kada se ima u vidu geografija zemlje. Takođe, BiH nema komparativne prednosti u poljoprivredi ili u turističkim uslugama što ipak ne znači da oni ne treba da se razvijaju, već da to ne može biti osnov razvoja. Znači da je potreban razvoje industrije, svake vrste. Za to je veličina tržišta veoma važna. Kako u zemlji, tako i regionalno.

Kako do toga doći i koje bi mjere bh vlasti trebale  preduzeti, a da to nisu nova zaduženja?

Strani dug će rasti dok je spoljna trgovina u deficitu. Tu je važno da li se zaduživanjem obezbeđuje rast izvoza, u budućnosti, ili ne. Što se javnog duga tiče, on nije veliki, u meri u kojoj se zna koliki je tačno, svakako u poređenju sa susednim zemljama. Ali nema razloga da se dalje povećava. Tako da su potrebne razvojne mere, čak i ako bi one bile finansirane stranim sredstvima, i mere podsticanja privatne privrede. Zato je potreban sporazum o institucionalnim i regulatornim reformama.

I za kraj, kada govorimo o zaduženjima, političari vole istaći da je BiH već nekoliko godina najmanje zadužena zemlja u regiji. Trebaju li nas ti podaci ohrabriti ili ne? I šta oni zapravo govore?

To govori da nije od najvećeg značaja usredsrediti se na fiskalni deficit i zagovarati samo mere štednje, već je potrebno reformisati državu ili države. To takođe govori da postoji značajan priliv transfera iz inostranstva, kojima se delimično finansira trgovački deficit. To ima tu negativnu posledicu da jača interes da ljudi emigriraju i šalju doznake iz kojih se onda finansira uvoz, koji je opet značajan izvor prihoda države preko posrednih poreza. Dakle, zemlja nije pred bankrotstvom ni fiskalno niti prema inostranstvu, ali jeste u odnosu na svoje građane. Teško je reći šta bi moglo biti gore od toga.

Razgovarala: Tatjana Čalić/Buka