BEOGRAĐANIN NAPUSTIO SVE I OTIŠAO NA SELO: Pre ću da ustanem u 6 na njivu, nego 7 u kancelariju! SUDBINSKI SUSRET KOJI JE PROMENIO SVE

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Da sam kojim slučajem razgovor sa Đurađem Caranovićem (33) zakazao u 7 ujutru umesto u podne, njemu bi to odgovaralo jer je ranoranilac.

I upravo kroz rečenicu „da će radije da ustane u 6 sati i da ode na njivu, nego u 7 da bi radio u kancelariji“ opisao mi je svoju ljubav prema njegovom novom poslu, koji je odabrao nakon devet godina rada u velikim korporacijama.

 

Osim ljubavi ka gastronomiji i kvalitetnom povrću i voću, koje je prvo počeo da uzgaja za sebe, ovaj diplomirani ekonomista nema drugi odgovor na pitanje kako se zatekao u svetu poljoprivrede. Čak mu ni roditelji nisu sa sela – pet generacija Caranovića živi na Vračaru.

 

Poslednjih šest godina ovaj mladi momak direktor je Moje bašte, poljoprivrednog gazdinstva koje proizvodi med, povrće i voće i okuplja oko 88 gazdinstava iz Srbije koja školuje i pomaže im da naprave najkvalitetniji organski proizvod i da ga kasnije izvezu u zemlje Evropske Unije i u Švajcarsku. Imaju 82 zaposlena među kojima su članovi domaćinstava, tehnolozi, IT stručnjaci, fizički i administrativni radnici. Jedini u Srbiji proizvode organsko voće, čak i lešnik!

 

Pored toga, od 2013. godine, bave se razvojem IT u poljoprivredi, sa uspešnim projektima kao što su dronovi, solarne pumpe na vodu i automatizacija plastenika, koje takođe plasiraju na evropsko tržište.

 

– Nije bilo lako jer kod nas vlada stav “Ćuti, dobro je” koji se prenosi iz generacije u generaciju i čiji kontinuitet niko neće da prekine i uskladi sa modernizacijama. Mi radimo sa registrovanim tradicionalnim poljoprivrednim proizvođačima koji su bili spremni da promene način rada i standarde koje koriste. Tu je i njih devetoro koji su krenuli od nule sa start up preduzećima. Naši saradnici su iz cele Srbije i često su u pitanju socijalno ugrožene porodice koje su izuzetno motivisane.

 

 

U poljoprivredi je važno da istrajete i da imate želju, jer u prvih godinu i po dana nema zarade – objasnio mi je Đurađ.

 

Pravila su veoma jasna i transparentna, jer u ovoj firmi rade po principu otvorene knjige. Stručnjaci iz Moje bašte na raspolaganju su vlasnicima gazdinstava kad god imaju neko pitanje ili nedoumicu, a u određenom trenutku obilaze domaćinstva i daju im strateške savete oko sadnje i odabira sorti u skladu sa podnebljem, vremenskim uslovima, zemljištem i mogućnostima koje porodica može da pruži.

 

Unutar mreže kooperantima je dostupna najmodernija mehanizacija, a od novca od izvezenog povrća i voća Mojoj bašti ide svega 5 odsto (šljive, kajsije, trešnje, mušmule, kruške, krastavac, cvekla, paradajz, keleraba, začinsko bilje…). Unapred su precizirane: otkupna cena, cena prevoza, špedicije, sertifikata, prodajna i maloprodajna cena.

 

 

Đurađ se za poljoprivredu zainteresovao prvenstveno iz lične ljubavi ka zdravoj i kvalitetnoj hrani. Otac mu je često govorio o krastavcu i paradajzu iz njegovog detinjstva, pa je iz hobija, pre šest godina rešio da počne sam da uzgaja organsko povrće za svoju porodicu, na skrivenoj lokaciji, kraj Beograda.

 

– U restoranu u Barseloni probao sam salatu u kojoj sam mogao da osetim miris i ukus svakog povrća ponaosob, i odmah posle ručka upitao konobare gde je uzgajaju. Pokazali su mi baštu iza restorana i meni se rodila ideja da svoje gazdinstvo nazovem Moja bašta. Avionom sam doneo rasad koji sam posle zasadio – seća se Đurađ.

 

Već sledeće godine porodica i prijatelji počeli su da mu traže povrće i za njih i proizvodnja na devet ari se povećavala. Ubrzo se desio sudbonosni susret u avionu, na liniji Beč – Beograd.

 

– Pored mene je seo gospodin koji me je ispitivao čime se bavim, što mi se u početku nije dopalo. Rekao mi je da već 40 godina ima biznis u poljoprivredi i da živi u Austriji. Dao sam mu vizitkartu reda radi, a on mi se posle dva meseca javio da je u Beogradu. Svratio je do Moje bašte, oduševio se kvalitetom paradajza i pitao da li može da ponese u Beč oko 100 kilograma. Prodaja mi nije bila u glavi, ali sam ipak pristao. Sećam se da su mi prijatelji govorili da sam ispao glup jer sam dao robu na veresiju, a diplomirani sam ekonomista.

 

 

Gospodin je spakovao namirnice u kombi i otišao u austrijsku prestonicu. Nije se javljao mesec dana. A onda je usledilo iznenađenje.

 

– „Testirao sam tvoje proizvode, prošao si sa 100 odsto organskog kvaliteta, sve sam prodao“ – rekao mi je. Ponudio mi je da on plati troškove sertifikacije i da mi avansno uplaćuje novac kako bih sa tim parama mogao da širim proizvodnju. Danas, pet godina kasnije, taj čovek je jedan od naših najvećih kupaca. Vlasnik je 40 maloprodajnih objekata zdrave hrane u Austriji i Nemačkoj. On je zaslužan za naš rast, rasli smo na njegovim leđima – ispričao mi je Đurađ.

 

Moj sagovornik je radio u Adidasu kao finansijski kontrolor, i iako je voleo korporativni status i zvanje, 2014. godine ih napušta i posvećuje se novom poslu. Shvatio je da, kako kaže, iako tada nije imao znanje, veliku proizvodnju, ljude i mehanizaciju, poseduje kvalitet i da je to njegova najveća prednost.

 

 

– Komšije su čule čime se bavim, pa su počele da se raspituju kako da i oni izvezu njihovo povrće u inostranstvo. Nije bilo lako u početku, jedva sam našao savremenog tehnologa, dosta sam sam učio preko jutjuba, a najviše putem grešaka u poljoprivredi. To je najteže jer na ispravku treba da čekate godinu dana. Najviše novca uložio sam u obrazovanje, putovao u Italiju na seminare i usavršavao se. Moja investiranja u traženju kooperanata bila su veća nego što sam ulagao u povećanje svoje proizvodnje. Retki su poslovi poput poljoprivrede, gde uloženi trud i vreme možete fizički da vidite kroz proizvod koji raste. Taj osećaj potvrde nisam mogao da pronađem u nečemu drugom.

 

Pitao sam Đurađa koja je njegova lična misija u svemu ovome što radi?

 

– Želim da dobijem što veće količine najkvalitetnijeg proizvoda koji će domaćinstva moći sama da proizvode, kao i da nađem još saradnika koji bi proizvodili premium hranu, koja se mnogo traži. Volim da radim sa ljudima i volim kvalitetnu hranu, a ovo je bila idealna prilika da spojim te dve strasti. Uvek sam u sebi gajio jednu vrstu inata da nađem drugačiji put od drugih. Za poljoprivredu u Srbiji kažu da ne može da se popravi i da nikad neće biti dovoljno kvalitetna, a ja na praktičan način pokazujem da je to moguće. Smatram da delima mogu više da kažem nego da ćutim i osmehujem se – ispričao je Đurađ za Priče sa dušom i otkrio mi dva trenutka na koja je veoma ponosan: na prvo letovanje koje su u Igalu organizovali za socijalno ugrožene porodice i na dan kada se srpsko organsko voće i povrće premium sektora pojavilo na tržištu Evropske Unije, rame uz rame sa velikim kompanijama.

(dijaspora.news/kurir)