Bečejci “jugićem” starim 28 godina stigli do Mongolije kao od šale, a u povratku su morali da prekinu avanturu (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Međutim, ono zbog čega su Bečejci najviše strahovali, a to je da li će “jugić” izdržati neverovatnih 20.000 kilometara. I baš kada je sve išlo po planu, a Bečejci se polako pripremali za nazad, desila se nezgoda

Dva mlada Bečejca, Ninoslav Trajković (23) i Đorđe Ilčešin (23), koji su se pre više od 40 dana zaputili u neobičnu avanturu do Mongolije, uspeli su u svom poduhvatu. Hrabri Bečejci, puni avanturističkog duha uspeli su da sa “jugićem” starim 28 godina stignu do željene destinacije, do Ulan Batora u Mongoliji. Međutim, saobraćajna nezgoda na 50 kilometara do granice sa Kazahstanom, privremeno je obustavila ovaj avanturistički put.

Kako nam kažu ovi entuzijazisti, oni veruju da će jugić uspeti da izdrži put nazad ka Srbiji i da će ostvariti cilj ove avanture, a to je pomoć bečejskom Centru za napuštene životinje.

Za manje od 30 dana Bečejci su uspeli da preko Mađarske, Slovačke, Poljske, Ukrajine, Belorusije i Rusije stignu do Mongolije. Na putu do željene destinacije Bečejci vode i svoj dnevnik pod nazivom “Dnevnik bečejskih Mongolaca” u kojem detaljno i svakodnevno svoje pratioce obaveštavaju o tome šta im se dešava na putu do Mongolije. Tog 28 dana Bečejci su između ostalog u svom dnevniku zabeležili:

“Uputili smo se na 50 kilometara od Ulan Batora da posetimo spomenik Džingis Kana. Spomenik podignut 2008. je visok 40 metara i napravljen je od nerđajućeg čelika. Sastoji se od tri sprata i važi za najveći spomenik u Mongoliji. Legenda kaže da je prolazeći upravo na tom mestu Džingis našao zlatni bič za svog konja. Isto tako legenda kaže da upravo na onom mestu gde čovek pronađe svoj bič na tom mestu će imati sreće, mir i slobodu. Osećali smo se sjajno što smo konačno došli na ovo mesto i učinili ono što smo planirali – “YES, WE KHAN. GENGHIS KHAN!”.

Bečejci su u muzeju imali priliku da obuku i mongolsku nošnju, a ove divne trenutke zabeležili su i video zapisima i fotografijama. Pored znamenitosti koje su obišli, Đorđe i Ninoslav su posebno oduševljeni ljudima, većinom sa naših prostora koji su im se našli na ovom putu:

“Veliko hvala Ivanu Ivanovu, čoveku koji već 17 godina posluje na ovim prostorima. Miloše, Ivane, Džeki, Rade, Lazo i Vojkane hvala vam do neba na svemu! Niste ni svesni kakvo ste dobro seme zasadili u nas, o kojem ćemo mi brinuti da raste i širi se. Nadamo se ponovnom druženju uskoro, ovog puta ćemo mi biti u ulozi domaćina. Hvala od srca. Neka vas Bog čuva”, pišu u svom dnevniku mladi avanturisti.

Međutim, ono zbog čega su Bečejci najviše strahovali, a to je da li će “jugić” izdržati neverovatnih 20.000 kilometara. I baš kada je sve išlo po planu, a Bečejci se polako pripremali za nazad, desila se nezgoda. Na 50 kilometara do granice sa Kazahstanom:

“Uz muziku i priču o kojekakvim glupostima koje ćemo raditi u Srbiji kad se vratimo, kilometri rastojanja su se samo smanjivali. Na putu gde je ograničenje 80 km/h, put je bio odličan, ja sam se nalazio iza upravljača vozila i vozio sam 75 km/h. Ispred sebe zapažam jednu veliku rupu i delovanjem na volan izbegavam istu, međutim nakon te rupe nalazile su se još dve i to veće od prethodne.

Pod punim teretom i sa Yugom nisam uspeo tako brzo da namotam i bukvalno smo zaronili u drugu rupu. Krovni nosač puca na držačima i visi, auspuh se deli na dva dela, a zadnji točkovi bivaju blokirani i slećemo sa puta. Već pri apsolutnom zaustavljanju, ubrzo pitam Đoleta da li je dobro. Videvši da se drži za ruku ali govori da je dobro, shvatio sam da je povređen, ali ništa strašno.

Pogledao sam na retrovizor i video sam da mi krvari nos. S obzirom koliki je, nije retka stvar. Sve ostalo je s nama bilo u redu”, stoji u dnevniku bečejskih “Mongolaca”.

Auspuh se odvojio jer je steznik popustio. Zatezivanjem steznika Bečejci su rešili problem sa auspuhom, ali videvši da je krovni nosač bez varenja neupotrebljiv, ostavili su ga sa strane. Njihov jugić trenutno je u rukama iskusnog majstora Viktora:

– Viktor i njegova desna ruka već su duboko zašli u Rina. Sa svih strana gledaju kako će uklopiti Ladin stub. Verujemo da svaki automehaničar zna koliko je teško uraditi ono što su oni naumili. Jednog trenutka su stub i točkovi namontirani, a već sledećeg skinuti. Mnogo je potrebno improvizacije, a majstor Viktor je stručnjak za to. Nešto dovari, nešto obrusi, jedan deo zakači, a drugi probuši.

Na svaku malu korekciju na stubu i njegovim nosačima, on proverava koliko to odgovara Jugiću – pričaju nam Đorđe i Ninoslav.

Verujuću u spretne ruke majstora Viktora, koji je i ručno napravio avion tako što je u njega ugradio “ladin” motor Bečejcima je ostala nada da će njihov “Rino” kako zovu svog jugića, biti spreman da nastavi put nazad ka Srbiji, pa sve do rodnog Bečeja.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)