Hrvatska umire. Ove godine zatvara se šest škola, a u njih 117 nije upisan nijedan jedini novi učenik. Masovno iseljavanje pogotovo iz Slavonije traje već pet godina, a iz Hrvatske i dalje odlaze autobusi puni onih koji idu trbuhom za kruhom.
Novinari su otišli na zagrebačku autobusku stanicu gde su zatekli već standarni, ali i dalje tužan prizor – uplakane majke. Jedna je plakala za svojim 18-godišnjim sinom koji odlazi u Nemačku, a druga se pak opraštala od porodice i vraćala u Minhen gde radi poslednjih osam meseci.
Ada iz Sesveta zajedno je s mlađim sinom došla da isprati starijeg koji ima 18 godina i tek je završio srednju školu. Odlazi u Minhen gde ga čeka posao.
“Imamo rodbinu u Nemačkoj i oni su sinu našli posao pa ide da vidi, da odradi probni rok. Završio je srednju školu za automehaničara, a u Nemačkoj će raditi u autolimarskoj radionici. Odlazi jer ovde nema posla, evo ja sam već godinama bez posla. Ako se on snađe, videćemo pa se možda svi odselimo, suprug još premišlja bi li ostao ovde jer, gledajte, u Hrvatskoj sad nije bajno, a biće još gore”, rekla je Ada.
A kada su prišli drugoj gospođi i pitali je odlazi li i ona u Nemačku, samo je briznula u plač.
“Oprostite, teško mi je. Da, vraćam se iz posete porodici. U Nemačku sam otišla u januaru”, rekla je.
Otkrila je da već osam meseci radi u jednom restoranu u Minhenu kao kuvarica. U Osijeku je radila u prodavnici, s platom koju je primala, ona, suprug i dvoje dece jedva su preživljavali.
“Ovde sam bila na minimalcu, imamo dve srednjoškolke. Jedna je sad završila srednju, a mlađa sad kreće u drugi razred srednje škole. Ova starija sad polaže vozački pa razmišlja da i ona dođe u Minhen. Užasno mi je teško bez njih, ali život uje tamo daleko bolji. Dosta sam bolje plaćena i cenjena. Šef mi se svaki dan zahvaljuje na odrađenom poslu kad završim smenu, ceni me kao zaposlenu, svaki dan me pita kako sam. Tako nešto u Hrvatskoj nisam nikad doživela. U Hrvatsku bih se vratila samo da se u potpunosti promeni situacija u zemlji i da od svog rada možemo normalno da živimo, a ne da preživljavamo. Evo, primera radi, iz mog komšiluka u Osijeku čak pet porodica se odselilo zajedno s decom u Nemačku”, ispričala je Ivana.
Zagrepčanka Marijana već 4 godine živi u Nemačkoj.
“U Zagrebu sam imala posao, ali suprug nije. Bili smo podstanari s malim detetom. U Nemačkoj nam je dobro, radimo, posao se odmah nađe i dobro je ako se navikneš, međutim tamo je potpuno drugačiji način života. Kod njih nema ispijanja kafa. Oni ne znaju za taj običaj. Istina je, dobro se zaradi jer tamo uvek imaš mogućnost da radiš više poslova i dodatno zaradiš. Plaćaju se velike sume jer, recimo, 1.200 evra plaćamo stanarinu, onda možeš misliti kolike su plate kad to bez problema platimo. Ali ono što me muči je što smo tamo uvek građani drugog reda. Mi planiramo da se vratimo u Hrvatsku kad nam dete krene na fakultet”, rekla je Marijana.
Na autobuskoj stanici bili su i sestra i brat koji odlaze u Nemačku gde žive poslednje tri godine s roditeljima.
“Bili smo na moru i sad se vraćamo u Nemačku. Super nam je tamo, u Zagrebu nam je mama dugi niz godina samo radila poslove na crno, dok je u Nemačkoj odmah dobila posao, tata isto. Iako nam fale prijatelji, nikad se više ne bi vratili u Hrvatsku”, rekla je Ana koja sad završava srednju medicinsku školu.
Po dolasku u Nemačku je prvo godinu dana učila jezik i onda nastavila školu. Priznali su joj, kaže, prva dva razreda medicinske koju je završila u Zagrebu. Marko je samo dodao da bi se on vratio u Hrvatsku samo da osvoji poveći iznos na lotu.
U tom trenutku, vozač je pozvao putnike da uđu u autobuse, ne jedan, već nekoliko njih koji su stigli iz Vinkovaca, pa preko Zagreba nastavljaju put za Minhen i Frankfurt, a svi su redom krcati.
dijaspora.news//Index.hr
Foto: Profimedia/Ilustracija
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.