Ana Ristović je pesnikinja i književni prevodilac iz Srbije, koja već godinu dana živi i stvara u Berlinu kao stipendista DAAD fondacije. Ona je objavila devet knjiga poezije (Snovidna voda, Uže od peska, Zabava za dokone kćeri, Život na razglednici, Oko nule, P.S., Meteorski otpad, Nešto svetli, Čistina). Dobitnica je nekoliko najuglednijih nagrada za poeziju: “Branko Miljković“, ,,Brankove nagrade“, ,,Milica Stojadinović Sprkinja“, “Disove nagrade“ za kompletan pesnički opus i mnoge druge.
DAAD stipendiju na godišnjem nivou dobije osamnaest umetnika i pisaca iz celog sveta, a pre naše Ane, od srpskih umetnika, svojevremeno su dobili Bora Ćosić, sredinom devedesetih, Marina Abramović osamdesetih godina, Dragan Velikić početkom dvehiljaditih i Milica Tomić, takođe sredinom dvehiljaditih.
DAAD je nemačka organizacija koja dodelje zapravo najveću rezidencijalnu stipendiju za pisce i umetnike u Evropi. DAAD Artist in residence u Berlinu pokrenut je šezdesetih godina dvadesetog veka, i od tada su na njemu boravili mnogi eminentni svetski pisci, slikari, kompozitori, režiseri, vizuelni umetnici, osim pomenutih, i Džim Džarmuš, Džon Kejdž, Olga Tokarčuk, Dubravka Ugrešić, Mišel Bitor, Tomaš Ružicki, Suzan Zontag, Vitold Gombroviča,i mnogih drugih.
Trenutno, u Berlinu su i umetnici i pisci iz Argentine, Španije, Italije, Rumunije, Poljske, Bolivije, Meksika, Velike Britanije, Rusije, Tajlanda, iz Angole, Hrvatske, Turske, SAD … Iz svake zemlje dolazi po jedan umetnik ili pisac, a često prođe i decenija da se ne ponovi da iz iste zemlje gostuje neki umetnik. Selekcija je stroga, ali je i kvalitet naše umetnice očaravajući. Ana Ristović za naš portal otkriva šta joj je u životu donela ova stipendija.
“Ova stipendija, koja traje godinu dana i koja vam obezbeđuje, osim novčanog iznosa za troškove hrane i stan u Berlinu kao i priliku da prezentujete svoj rad i da ,,na miru“ stvarate, oslobođeni drugih obaveza, prilika je svim autorima i za upoznavanje berlinske književne umetničke scene, kao i da rade na svojim projektima, sarađuju sa nemačkim umetnicima i da prikažu plodove svog rada. Nije lako dobiti je, ali, moram priznati da sam je dobila iz prve, nakon apliciranja, i da sam zbog toga bila veoma iznenađena. To je ogromna čast, pre svega kada se imaju u vidu imena koja su zahvaljujući njoj boravila do sada u ovom predivnom i iznad svega inspirativnom gradu. Da biste je dobili, jedan od uslova ako ste pisac je taj da imate neko ili neka od dela prevedena na nemački jezik, kao i da je vaša poezija ili proza već prevođena i na druge svetske jezike i prepoznata u svetu, kao i naravno to, da je dobila važna priznanja u vašoj domovini”, kaže Ana Ristović.
Srpskoj umetnici je DAAD stipendija je omogućila da godinu dana živi u gradu koji joj, kako kaže, potpuno prija, da završi rukopise dve knjige – jedne knjige poezije, i jedne knjige mikro-proze, da predstavi svoj rad na nekoliko festivala i književnih večeri u Berlinu ali i u Lajpcigu gde je nedavno boravila na sajmu knjiga.
“Moram priznati da je privilegija godinu dana živeti tako da ne odlaziš na posao i da ti je jedina obaveza to da pišeš i da skupljaš utiske u novoj sredini i inspiraciju. Nekada su za to postojale mecene! Upravo zbog toga, uspela sam ovde da završim rukopis nove pesničke zbirke koja će uskoro, do leta, izaći. Takođe, završavam i još jedan rukopis, koji nosi radni naslov ,,Knjiga nestajanja” i u kojem se, u vidu kratkih proznih tekstova bavim predmetima koji su izašli iz upotrebe a predstavljaju deo nekog našeg kolektivnog sećanja To su, na primer: pisaća mašina, flopi-disk, televizor sa katodnom cevi, video-kaseta, audio-kaseta, kolor filter za crno-beli televizor, metalni vikleri za kosu, džuboks-aparati, trabanti, crveni kiosci, plehane šolje, haube za kosu, metalne pepeljare u restoranima itd… Ta knjiga će takođe biti objavljena ove ili naredne godine”, najavljuje nove uspehe naša sagovornica.
Ova stipendija je Anu razrešila redovnog posla prevođenja, bar na godinu dana, iako već dvadeset godina prevodi sa slovenačkog jezika koji joj je postao poput drugog maternjeg zahvaljujući tome što je svojevremeno živela u Sloveniji. Iako rođena preko puta Dunavskog keja, Berlin je sasvim osvojio njene misli.
“Berlin je sasvim poseban grad. On nije metropola poput Pariza, Rima, Barselone ili nekog sličnog grada koji mami uzdahe svojom lepotom: on mami uzdahe pre svega složenošću i različitostima koje nosi u sebi. Dovoljan primer: ovaj grad nema središta, iako postoji Mitte, deo grada koji se tako zove. On ima više središta, i svako središte je različito na svoj način, i po arhitekturi i po koncentraciji stanovništva koja pretežno živi u njemu. On je, istovremeno i grad-ogledalo: svako će pronaći u njemu svoj odraz, i ono što traži. Za neke ljude, zapravo, za većinu mladih koji ga posećuju Berlin je pojam dobre zabave, uzavrelog noćnog života, klupske scene, i tehno muzike. Za mene je, naprotiv, Berlin danas, nakon toliko meseci provedenih u njemu – a ovde, moram priznati, jesam po peti put, prvi put sam tu boravila 2005. godine, na jednomesečnoj stipendiji – grad predivnih prirodnih oaza, parkova, jezera kojih ima skoro petnaest, i skoro sva su prirodna, grad čije je nebo veći deo godine sasvim olovno sivo, kao i njegove velike zgrade koje nose sa sobom težinu istorije i brojnih lomova, ali drugi deo godine, njegovo nebo je najplavlje na svetu. To je grad koji je odraz svakog ko dođe u njega i na taj način što nosi u sebi brojne traume i što se uspešno nosi sa brojnim svojim traumama, grad koji se na najbolji mogući način obračunao sa svojom istorijom, grad ožiljaka, rana, grad brojnih prognanih Jevreja koji su završili u logorima – na to nas podsećaju mesingane pločice sa njihovim imenima ispred ulaza u zgrade u kojima su nekada živeli – i grad najvećih sloboda, danas. Grad u kojem niko ne zaviruje u tuđi privatni život, u kojem svako gleda svoja posla, i gde svako može da bude u svakom smislu slobodan, grad kojem su zavese na prozorima stanova skoro nepoznanica. Grad u kojem ćete, čim otopli, ugledati gomile mladih i starih ljudi kako se u samom centru izležavaju na svim travnatim površinama, grad u kojem ćete usred parka Tiergarten, velikih zelenih pluća koja čine njegovo središte, leti ugledati i gomilu nudista. Svega toga nema u Beogradu, kad samo pomislim – rođena sam i živim preko puta Dunavskog keja, a skoro nikad nisam videla ljude koji tamo sede ili leškare na travi. Kod nas se pozira na splavovima i kafićima, ovde ljudi hodaju bez šminke, prirodni, onakvi kakvi jesu i plene svojom prirodnošću”, u dahu odgovara naša umetnica.
Iako na naše pitanje da uporedi stvaranje u Berlinu i Beogradu kaže da ne želi da razgovor pretvori u lamentiranje, Ana Ristović nije odolela da se osvrne na urušavanje izgleda njenog rodnog grada.
“Dok ovde gledam mlado drveće ograđeno da bi mu se omogućilo dodatno napajanje vodom i veštačkim đubrivom, ispred kojeg piše: ,,Ja sam novi žitelj Berlina!”, kod nas seku drveće na Ušću i Kalemegdanu. Dok ovde metro postoji od početka devetnaestog veka, kod nas isto to drveće seku da bi pravili neke gondole kojima će valjda da se voze turisti s jedne obale na drugu, tj. isti oni zbog kojih novogodišnju rasvetu, koju plaćamo mi, poreski obveznici, imamo skoro dve trećine godine. U Beoradu je živeti pa i stvarati sve teže, jer ako ne možete skoro da živite od jednog posla, nego morate da radite još nešto, pisanje je nešto za šta morate da odvajate od svakog slobodnog vremena: dakle, više slobodnog vremena ni nemate. I ovde, u Berlinu se, naravno, ljudi bore za egzistenciju. I ovde, naravno, mnogi rade po ceo dan, ne bi li nešto zaradili. Ali neke osnovne stvari, koje nama predstavljaju problem ili su deo fantazije, ovde su nešto što sebi može da priušti i kućna pomoćnica i spremačica”, iskrena je Ana.
Naša sagovornica ističe da u Berlinu ne viđa reklame ili bilborde na kojima bi se bilo šta reklamiralo osim kulture. U ulici u kojoj živi nalazi se veliki, široki oglasni stub uvek oblepljen reklamama za koncerte klasične, pop, rok muzike ili neke druge, za izložbe, pozorišne predstave i mnoge druge slične sadržaje. To su stubovi koji su takvi postojali tu i pre rata, i još mnogo pre Drugog svetskog rata.
“Nigde ne vidim reklame banaka, pasti za zube, fast-food hrane, ili bilo čega što se i ovde kao i kod nas prodaje u velikim marketima. Ili toliko dominira kultura svuda, da su ovi drugi sadržaji nevidljivi. Ako želite da se informišete o tome šta se dešava u gradu i šta bi vam bilo zanimljivo da posetite, dovoljno je da odete do stuba u svom komišiluku. Naravno, koncerti su mnogo skuplji nego kod nas, a i za književne večeri se, naplaćuju ulaznice, po prosečnoj ceni od nekih 5 do 7 evra, ali – možda su zato toliko posećenije? Nemačka publika na njima je – za razliku od naše koja, na ono poznato pitanje: ,,Da li neko ima neko pitanje za pisca …?” obično ćuti, jedva čekajući valjda da ode sa književne večeri – veoma radoznala, te se zna da pisca obaspu brojnim pitanjima”, prepričava Ana svoje utiske.
Osim toga, kaže naša sagovornica, Berlin je prepun i besplatnih kulturnih sadržaja, dovoljno je napomenuti da Berlinska filharmonija svakog utorka održava besplatan jednočasovni koncert u holu svoje zgrade. Na svakom koraku postoji poneka malu ili veću galeriju, a alternativna umetnička scena je ovde oduvek bila živa, pa i danas je.
Iako je nemački jezik učila i u srednjoj školi, Ana dva puta nedeljno odlazi na časove jezika zahvaljujući kojima ovaj jezik više nije stran ali i otkrila nešto neobično u njemu.
“Negde u skrivenom kutku svesti ostaje pamćenje nečega. Tako sam ja, došavši ovde, posedovala jednu osnovu i mnoge zapamćene reči, zahvaljujući kojoj nisam morala da krenem od samog početka. Sada već delimično mogu da čitam novine, pratim pomalo vesti… Ipak, nemački jezik je prilično težak, njegova gramatika je veoma složena, ona zahteva mnogo posvećeničkog rada i truda. Svaki novi jezik vam, ipak, otkriva dosta toga o vlastitom jeziku, i zanimljivo je i koliko novih reči sam otkrila u nemačkom koje posedujemo i mi, na srpskom, a da za njih čak nemamo vlastiti ekvivalent”, otkriva naša pesnikinja.
Srpska pesnikinja svojim mlađim kolegama poručuje da se ne plaše uticaja sa strane, već da budu pre svega svoji, jedinstveni i posebni.
“Čitajte, čitajte, čitajte. Ničija književnost nije nastala ni iz čega, samo na osnovu vlastitog emotivnog iskustva ili taloga, i samo čitajući mnogo, uspećete da se izgradite kao pisac i pronađete vlastiti stil i putanju. Pišite za druge, ne samo za svoju fioku, jer to se radi samo u ranoj mladosti i detinjstvu. Učite od drugih, inspirišite se, putujte, otkrivajte druge zemlje, otkrivajte različitost, i cenite različitost, i svoju i tuđu. Prezrite šablone, kako u ljudima, tako i u književnosti. Isprobavajte različite stilove, i pronađite onaj koji vam najviše odgovara. Zapamtite da je mladim piscima uvek na početku teško da dođu do prve knjige, ali da će vam i kasnije biti teško da objavite svaku knjigu, pogotovu pesničku, jer će se broj izdavača koji štampaju poeziju smanjivati. Nek vam vaše pisanje bude vaše zlatno ostrvo. Kad ništa ne bude kako treba, imaćete njega i imaćete gde da odete. Ne kukajte kako vas niko ne shvata i razume, jer dovoljno je da vas razume jedan jedini čovek, i to je već pravo bogatstvo, jer svaki čovek u sebi nosi milion svetova”, poručuje Ana Ristović.
dijaspora.news/nasiusvetu.com
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.